Raskidi ugovora o stambenim kreditima koji su zaključeni sa valutnom klauzulom CHF (švajcarski franak)

Raskidi ugovora o stambenim kreditima koji su zaključeni sa valutnom klauzulom CHF (švajcarski franak)

Raskidi ugovora o stambenim kreditima koji su zaključeni sa valutnom klauzulom CHF (švajcarski franak)

Share on FacebookShare on LinkedInTweet about this on TwitterShare on Google+

Naši sugrađani koji su zaduženi po stambenim kreditima indeksiranim u švajcarskim farancima imaju razloga da se raduju!
Konačno su domaći sudovi smogli snage da donose presude protiv banaka, u ovakvim slučajevima, odnosno počeli pravilno da primenjuju Zakon o obligacionim odnosima Republike Srbije. Za sada imamo dve pravosnažne presude kojima se sudovi raskidaju pomenute ugovore, tako da se polako uspostavlja sudska po ovom pitanju.

Apelacioni sud u Novom Sadu je svojom odlukom potvrdio presude viših sudova koje su ranije donete po ovom pitanju.

Sud je odlučio ovako, smatravši da nije u skladu sa zakonom da stambeni krediti budu isplaćeni korisnicima po srednjem kursu, a da rate budu naplaćene po prodajnom, odnosno višem kursu. Presude su donete uz pozivanje na rešenje Vrhovnog kasacionog suda iz 2000. godine, kojim je osporena mogućnost banke da naplaćuje proviziju za obradu i praćenje kredita. Identičan stav povodom istih pitanja zauzeo je i Evropski sud pravde 2014. godine.

Ugovori o dugoročnim stambenim kreditima zaključeni između tužilaca i tuženih banaka raskinuti su usled bitno promenjenih okolnosti, što je predviđeno odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Sl. list SFRJ“ br.29/78, 39/85, 45/89 – odluka USJ i 57/89, „Sl. list SRJ“, br. 31/93 i „Sl. list SCG“, br. 1/2003 – Ustavna povelja, dalje: Zakon). Tokom otplate kredita, zbog rasta kursa franka u odnosu na dinar, obaveza vraćanja kredita je postala veoma otežana za korisnike kredita, te ovi ugovori više nisu odgovarali očekivanjima tužilaca kao ugovornih strana. Pored toga, sudovi su primenili i pravilo iz člana 15. ZOO, prema kome ugovorne strane polaze od načela jednake vrednosti uzajamnih davanja, a da je obaveza vraćanja kredita postala nesrazmerna onome što je tužilac kao korisnik kredita dobio.

Dragiša Slijepčević, sudija Ustavnog suda, upozorio je na nedavno održanom savetovanju sudija da ovi krediti „polako gube smisao za građane i da bi nižestepeni sudovi trebalo da prihvate tužbe za raskid ugovora“. U svom referatu koji se bavi upravo ovim problemom sudija Slijepčević objašnjava uslove pod kojima je ugovaranje promenljive kamatne stope moguće.

Sudija Slijepčević je tada izneo da bi nižestepeni sudovi trebalo da priznaju tužbe korisnika kredita kojima se zahteva raskid ugovora o stambenim kreditima u francima i da će „u slučaju da ne postupe tako Ustavni sud zauzeti upravo takav stav“.

Nedugo posle ovakvog istupanja sudije Sljepčevića, apelacioni sudovi su se ohrabrili i počeli da potvrđuju odluke provostepenih sudova kojima se raskidaju pomenuti ugovori o kreditu. Smatramo da je upravo pomenuto istupanje uglednog sudije odnelo prevagu po ovom pitanju, koje je od ključnog značaja za naše sugrađane.

Još malo o pravnom osnovu…

Ugovor o stanbenom kreditu, po redovnom toku stvari, zaključuje se na duži vremenski period. Tokom trajanja ugovora mogu nastupiti određene ekonomsko-tržišne promene, kako na lokalnom, tako i na međunarodnom nivou, koje bi mogle da utiču na cenu kredita, odnosno ukupnu visinu duga korisnika kredita. Ovaj ugovor, s obzirom na navedene činjenice ima elemente aleatorsnosti i strane bi prilikom zaključivanja ugovora morale pokazati posebnu pažnju prilikom zaključenja ugovora.

Svesne tih okolnosti kao i mogućih promena, banke pokušavaju eliminisati štetne posledice aleatornosti tako što zasnivanje ugovornog odnosa sa korisnikom kredita uslovljavaju prihvatanjem valutne klauzule i promenljive kamatne stope. Načelno posmatrano, ovaj vid pravne zaštite predstavlja akt zakonitog postupanja dobrog privrednika koji se preduzima u funkciji zaštite korisnika kreditnih plasmana.

Međutim, ugovor o kreditu predstavlja dvostrano teretni pravni posao u odnosu na koji se i u slučaju ugovaranja promenljive kamatne stope moraju poštovati načela Zakona o obligacionim odnosima. Stoga, i bez obzira na načelnu dopuštenost zaštite davaoca kredita konstituisanjem valutne klauzule i promenljive kamatne stope, to se može činiti samo u skladu sa načelom savesnosti i poštenja, zabrane zloupotrebe prava, zabrane stvaranja i iskorišćavanja monopolskog položaja, jednakosti vrednosti uzajamnih davanja i zabrane prouzrokovanja štete. To podrazumeva da promenljiva kamatna stopa može uživati sudsku zaštitu samo u slučaju kada se takvim ugovornim odredbama ne narušavaju navedena načela obligacionog prava. U protivnom može doći do spornosti njihove primene, ukoliko se radi o ništavim odredbama ugovora ili nastupanju promenjenih okolnosti od uticaja na postojanje i ispunjenje ugovorom opredeljenih obaveza.

Na osnovu iznete argumentacije, proizlazi da su ništave odredbe ugovora o kreditu o promenljivoj kamatnoj stopi određenoj na osnovu nejasnih i osnovnim načelima suprotnim formulacijama kao što su: obračun kamate utvrđene na osnovu troškova pribavljanja kreditnih sredstava, poslovne politike banke, primene referentne ili tržišno indeksirane kamatne stope.

Može se očekivati da će sudovi i ubuduće donositi ovakve odluke, stvarajući na taj način konzistentnu sudsku praksu, zbog čega je veoma značajno protumačiti sve pravne posledice ovakvih odluka, a naročito u situacijama kada postoji veći broj predmeta, kao što je sada slučaj, kod kojih je činjenično stanje identično u bitnim činjenicama.