Testament-zaveštajno nasleđivanje
Advokatska kancelarija Cvjetićanin&Partners
Nastanak testamenta vezuje se za period 6–8 veka pre n.e., odnosno u vreme raspada kolektivne porodične svojine. To je period kada se postepeno povlači patrijarhalna, a uspostavlja monogamna porodica, a krug slobode testiranja lagano širi. Starešina porodice (paterfamilias) je opravdano težio da posle smrti rasporedi svoju imovinu (zaostavštinu) u skladu sa sopstvenim interesima.
Nasleđivanje na osnovu testamenta zasniva se na normama naslednog prava koje ostaviočevoj volji, izraženoj u obliku testamenta (zaveštanja), daju moć da proizvede određena pravna dejstva. U tom smislu, pojedinac svojom poslednjom izjavom volje može slobodno odrediti ko će ga naslediti. Ova mogućnost slobode testiranja (zaveštanja), odnosno određivanja šta će biti sa imovinom za slučaj smrti, pojavljuje se u pojedinim slučajevima kao zadovoljenje želje zaveštaoca da izrazi svoju dugogodušnju vezu sa drugim licima. U toj odluci, on se može rukovoditi i željom da zaostavštinu raspodeli između svojih srodnika i bliskih mu lica ili željom da imovina pripadne onim licima koja će je najracionalnije upotrebiti.
Naime, testament može biti pravni osnov nasleđivanja samo ako postoji u momentu ostaviočeve smrti. Ovde, dakle, nije reč o faktičkom, već o pravnom postojanju. Zaveštanje pravno postoji samo ako ostaviočeva volja ima sve odlike testamenta. Testament koji ne ispunjava uslove punovažnosti, pa je zato ništav, neće moći da proizvede pravna dejstva koja bi iz njega inače mogla proisteći. Međutim, postojanje punovažnog testamenta nije jedina pretpostavka da bi testament proizveo svoje pravno dejstvo, pa tako, on neće proizvesti pravno dejstvo ako nasleđe nije otvoreno, ako testamentarni (zaveštajni) naslednik ne postoji u momentu ostaviočeve smrti, ako je on nesposoban ili nedostojan za nasleđivanje, ili se, pak, odrekao nasleđa. Zaveštanje koje ne proizvodi pravno dejstvo nazivamo nedelotvornim ili nedejstvujućim.
Karakteristike testamenta
Testament (zaveštanje) je jednostran, formalan, strogo ličan i opoziv pravni posao, kojim ostavilac (zaveštalac, testator) uređuje pravnu sudbinu svoje imovine za slučaj smrti.
Dakle, testament je jednostrani pravni posao, jer nastaje i proizvodi pravna dejstva na osnovu izjave volje samo jednog lica – zaveštaoca. Lice imenovano za testamentarnog naslednika u trenutku otvaranja nasledstva stiče pravo da se izjasni da li prihvata ili se odriče nasleđa (pravo na naslednu izjavu), čak i onda kada nije znalo da je testament sačinjen. Da bi testament bio punovažan, volja zaveštaoca mora biti izražena u nekoj od zakonom predviđenih formi. Forma testamenta predstavlja njegov konstitutivni element (forma ad solemnitatem). Upravo se iz tog razloga testament ubraja u formalne pravne poslove. Kao što je napred navedeno, testament je i jednostrano opoziv pravni posao, jer ga zaveštalac sve do smrti, po svojoj volji, može u celini ili delimično staviti van snage – opozvati. Korisnik testamentarnog raspolaganja ne duguje ostaviocu nikakvu naknadu za to što je imenovan za naslednika, te zbog ove osobine testament predstavlja dobročin pravni posao. Testament je kauzalan pravni posao, budući da je kod njega vidno izražena kauza – neposredna pravna svrha radi čijeg je postignuća sastavljen. Testament se, takođe, ubraja u pravne poslove mortis causa – za slučaj smrti, što znači da njegovo dejstvo nastaje tek smrću ostavioca.
Zaveštalac mora lično sastaviti svoj testament, odnosno ne može u tu svrhu ovlastiti punomoćnika i to je jedini pravni posao koji se ne može sačiniti preko punomoćnika. U tome se ogleda strogo lični karakter zaveštanja. Dva lica se čak mogu i venčati preko punomoćnika, ali ne i sačiniti testament, jer bi takav testament bio apsolutno ništav. Sa stanovišta sadržine, strogo lični karakter testamenta znači zabranu odredaba kojima zaveštalac prepušta trećem licu donošenje odluke o važnosti ili sadržini testamentarnog raspolaganja. Osnov za poništenje ovakvih testamentarnih odredbi predstavlja ustanova javnog poretka.
Posebno treba naglasiti da sadržina testamenta mora biti u skladu sa prinudnim propisima, javnim poretkom i dobrim običajima. Svejedno, da bi testament bio punovažan, moraju biti ispunjeni i uslovi koji se tiču aktivne testamentarne sposobnosti, zaveštaočeve volje i forme.
Ko može sačiniti testament?
Aktivna testamentarna sposobnost jeste sposobnost zaveštaoca da sačini punovažan testament ili da ga punovažno opozove. Zakonodavac eksplicitno predviđa da testament može sačiniti svako lice sposobno za rasuđivanje, koje je starije od 15 godina. Testator je sposoban za rasuđivanje ako je u stanju da shvati značaj svojih postupaka i njihovih posledica i da postupa prema takvom shvatanju. Testament koji sačini lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti neće biti punovažan čak ni onda kada je u vreme sastavljanja testamenta kod zaveštaoca postojalo stanje privremene sposobnosti za rasuđivanje. Delimično lišenje poslovne sposobnosti irelevantno je za aktivnu testamentarnu sposobnost. Međutim, sud će poništiti testament zaveštaoca koji nije bio potpuno lišen poslovne sposobnosti ako je u vreme sastavljanja testamenta bio trajno ili privremeno nesposoban za rasuđivanje. U tom slučaju sud je dužan da odredi sudsko psihijatrijsko veštačenje radi utvrđivanja testatorove sposobnosti za rasuđivanje.
Aktivnu testamentarnu sposobnost poseduju samo lica koja su navršila 15 godina, dok mlađa lica nemaju mogućnost da sačine testament ni samostalno niti uz saglasnost svojih zakonskih zastupnika.
Merodavan momenat za ocenu aktivne testamentarne sposobnosti ceni se prema trenutku njegovog sačinjavanja. Testament će biti ništav ako u vreme njegovog sastavljanja zaveštalac nije imao aktivnu testamentarnu sposobnost. To što ju je zaveštalac kasnije stekao i propustio da opozove testament, iako je bio svestan njegovog postojanja, samo po sebi neće dovesti do konvalidacije. Ukoliko zaveštalac želi da takav testament proizvede pravno dejstvo, on će po sticanju aktivne testamentarne sposobnosti morati da ga potvrdi u formi testamenta.
Kada je reč o zaveštaočevoj volji, da bi testament bio punovažan potrebno je da njegova izjava volje bude ozbiljna i slobodna. Izjava volje je slobodna ako zaveštalac nije sačinio testament pod uticajem mana volje (zabluda, prevara, pretnja i prinuda). O ozbiljnoj izjavi volje govorimo onda kada kod zaveštaoca postoji tzv. animus testandi – namera ostavioca da sačini testament.
Zaveštanje je, dakle, formalni pravni posao i pravno dejstvo proizvodi samo onaj testament koji je testator sačinio u zakonom dopuštenom obliku. Taj zahtev u pogledu oblika, tj. forme testamenta kao pravnog posla, postavlja se od najstarijih vremena, a i u svim savremenim pravima. Osnovni razlog za to leži u činjenici da testament treba da proizvede pravna dejstava tek posle zaveštaočeve smrti, pa je potrebno da bude izjavljen u takvom obliku koji će omogućiti što pouzdanije saznanje o postojanju testamenta i njegovom sadržaju. Ta formalnost je nužna i kao jemstvo ozbiljne i zrele odluke testatora, te kao zaštita od eventualnog falsifikovanja.
Forme (vrste testamenta)
Sva savremena prava predviđaju veći ili manji broj različitih formi u kojima se može valjano testirati. Forme testamenta u našem pravu su:
– svojeručni ili olografski testament;
– pismeni testament sačinjen pred svedocima ili alografski;
– sudski testament;
– konzularni testament;
– međunarodni testament;
– brodski testament;
– vojnički testament;
– usmeni testament.
Zaveštalac nije uvek sasvim slobodan u izboru forme testamenta, jer zakonodavac pored toga što predviđa formu u kojoj jedno lice može testirati, određuje i uslove za punovažnost svakog oblika testamenta posebno. Smatra se da ne postoji testament ako ga je zaveštalac napravio van predviđenih formi.
Redovni testamenti su oni kod kojih mogućnost sastavljanja nije uslovljana nastupanjem nekih posebnih okolnosti i čiji rok trajanja nije vremenski ograničen. U ovu kategoriju spadaju: olografski, alografski, sudski, konzularni i međunarodni testament. Vanredni testamenti su brodski i vojni. Oni se mogu sačinjavati samo onda kada se zaveštalac nađe u nekim posebnim životnim okolniostima (plovi na srpskom brodu ili obavlja vojnu dužnost za vreme rata ili mobilizacije). Važnost vanrednih testamenata je vremenski ograničena. Usmeni testament je izuzetna forma testamenta, jer se može sastavljati samo onda kada se zaveštalac nađe u izuzetnim prilikama zbog kojih nije u mogućnosti da raspolaže za slučaj smrti u nekoj drugoj formi. Njegova važnost je, takođe, vremenski ograničena, te on važi do isteka roka od 30 dana, od dana kada su prestale izuzetne prilike u kojima je sačinjen. Usmeni testament razlikuje se od vanrednih po tome što punovažnost vanrednih testamenata nije uslovljena nemogućnošću zaveštaoca da raspolaže za slučaj smrti u nekoj drugoj formi.
Olografski testament je redovna i privatna forma testamenta za čije je sastavljanje neophodno da zaveštalac napiše ceo tekst testamenta i da se na kraju teksta potpiše. Za punovažnost olografskog testamenta propisana su dva bitna elementa forme:
– svojeručna pismena redakcija zaveštaočeve volje, i
– svojeručni potpis zaveštaoca ispod teksta isprave.
Zakonodavac ne traži da na olografskom testamentu bude stavljen datum sastavljanja, već to samo preporučuje. Za nastanak olografskog testamenta neophodno je da ceo tekst testamenta napiše lično zaveštalac na način koji obezbeđuje utvrđivanje autentičnosti njegovog rukopisa. Olografski testament neće biti punovažan ako ga je po diktatu ostavioca svojeručno napisalo neko drugo lice, kao i u slučaju kada ga napiše zaveštalac pomoću tehničkih sredstava koja ostavljaju otisak unapred oblikovanih slova (na primer, računar, štampač, pisaća mašina i sl.). Primer iz prakse jeste slučaj kada je unuk pomogao svom teško obolelom dedi da sačini testament tako što mu je pridržavao ruku prilikom pisanja. Takav testament je punovažan, jer ga je ostavilac lično napisao na način koji obezbeđuje utvrđivanje autentičnosti njegovog rukopisa. Uobičajeno je da zaveštalac olografski testament piše na hartiji mastilom koje je otporno i trajno, svojim maternjim jezikom i standardnim pismom.
Kada zaveštalac svojeručno napiše tekst testamenta, za njegovu formalnu punovažnost irelevantno je:
– šta je korišćeno kao podloga (hartija, karton, drvena ploča, kutija cigareta),
– čime je pisan tekst (grafitna ili hemijska olovka, penkalo ili karmin),
– na kom jeziku i kojim pismom (ćirilica, latinica, stenografija, pisana ili štampana slova) je tekst testamenta napisan.
Atipični načini pisanja olografskog testamenta ne utiču na njegovu formalnu punovažnost, ali mogu biti od značaja za materijalnopravnu punovažnost testamenta, jer predstavljaju indiciju koja ukazuje na to da zaveštaočeva volja nije bila ozbiljna. Na kraju teksta testamenta zaveštalac mora da se svojeručno potpiše. Uobičajeno je da se potpis sastoji od imena i prezimena zaveštaoca, ali se na takvom načinu potpisivanja ne insistira. Zaveštalac može da se potpiše samo prezimenom, imenom, nadimkom, pseudonimom. Olografski testament biće formalno punovažan i onda kada ga je zaveštalac potpisao inicijalima. Primarna funkcija potpisa nije da identifikuje ostavioca, već da dokumentuje ozbiljnost oformljene i izražene volja zaveštaoca (a ne nacrt raspolaganja). Zbog toga je neophodno da zaveštaočev potpis na ispravi na kojoj je testament sačinjen stoji na kraju teksta, ispod ili desno od poslednje reči u tekstu testamenta. Tako, na primer, ukoliko zaveštalac svojeručno napiše ceo tekst testamenta, ali propusti da se potpiše, a na samom početku testamenta stoji: „Ja, Milan Miladinović iz Beograda, od oca…”, ovakav testament neće biti punovažan. Potpis na kraju testamenta predstavlja bitan element forme i ne može biti nadomešten time što je na početku testamenta zaveštalac napisao puno ime, prezime i ostale elemente svog građanskopravnog identiteta. Takođe, ukoliko zaveštalac svojeručno napiše da svojoj ženi ostavlja celu zaostavštinu i ispod toga se potpiše, a nakon potpisivanja testamenta ispod potpisa svojeručno dopiše da se nakon njegove smrti njegovom rođaku isplati određena suma novaca, u ovom slučaju testament je delimično ništav. Pravna dejstava proizvodi samo tekst koji se nalazi iznad zaveštaočevog potpisa. Zaveštalac može ispod potpisa svojeručno dopunjavati svoj testament, međutim, da bi te dopune bile punovažne, on će morati ponovo da potpiše ispravu.
Alografski testament (pismeni testament pred svedocima) jeste redovna i privatna forma testamenta koji se sastavlja tako što zaveštalac pred dva istovremeno prisutna svedoka svojeručno potpisije unapred sastavljeno pismeno, izjavljuje da ga je pročitao i priznaje ga za svoju poslednju volju. Ovde postoje tri bitna elementa: pismena redakcija ostaviočeve poslednje volje, potvrđivanje isprave, kao i prisustvo testamentarnih svedoka. Dakle, u slučaju ovog testamenta zaveštalac može sâm, na bilo koji način sačiniti ispravu ili je može dati drugom licu da je sačini (na primer, advokatu). Za nastanak ovog testamenta neophodno je da zaveštalac prethodno pripremljeno pismeno potpiše, da ga prizna za svoj testament, da izjavi da ga je pročitao, da ove radnje uradi istovremeno u prisustvu dva svedoka i da se ispod zaveštaoca potpišu i svedoci. Priznanje zaveštaoca može biti izričito i prećutno. Tako, na primer, zaveštalac može testament koji je po njegovom nalogu odštampao advokat samo pokazati svedocima i izjaviti da ga je pročitao i da je to njegovo zaveštanje i samo ga potpisati, a isto tako može naglas pročitati tekst testamenta, a onda ga priznati za svoj.
Da bi neko lice moglo biti testamentarni svedok ono mora da bude pismeno, sposobno da se potpiše i mora znati jezik na kojem zaveštalac priznaje ispravu za svoj testament. Posebna zanimljivost je u tome da svedoci ne moraju doživeti trenutak ostaviočeve smrti. Svojstvo testamentarnog svedoka može imati advokat koji je sačinio ispravu za zaveštaoca, što samo po sebi ne dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost i ne čini ga zainteresovanim za sadržinu testamenta.
Sudski testament je redovni i javni testament, koji prema kazivanju zaveštaoca sastavlja sudija osnovnog suda i to u posebnom vanparničnom postupku. Sastavljanje ove vrste testamenta sastoji se iz pripremnog stadijuma u kome sudija utvrđuje identitet zaveštaoca i ispunjenost zakonskih uslova za sastavljanje testamenta. Nadalje, sudija je dužan da tokom celog postupka vodi zapisnik. Kada sasluša zaveštaoca, sudija u zapisnik o sudskom testamentu unosi ostaviočevu izjavu, po mogućnosti što autentičnije. Zatim takvu ispravu zaveštalac priznaje kao svoju i potpisuje je. Ako nije u stanju da pročita testament (nepismen je, slep i sl.) u ovom postupku moraju učestvovati dva testamentarna svedoka, čiji identitet utvrđuje sudija. Testamentarni svedoci se potpisuju ispod zaveštaoca, a nakon njih sudija i zapisničar.
Konzularni testament je pismeni, javni oblik testamenta koji našem državljaninu u inostranstvu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja konzularni predstavnik ili diplomatski predstavnik Srbije, koji vrši konzularne poslove.
Brodski testament je pismeni, vanredni (sačinjava se u posebnim okolnostima) oblik testamenta koji zaveštaocu na našem brodu, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja zapovednik broda.
Vojni testament je pismeni, vanredni oblik testamenta koji za vreme rata ili mobilizacije zaveštaocu koji je na vojnoj dužnosti, po odredbama koje važe za sudski testament, sastavlja komandir čete, drugi starešina tog ili višeg ranga, neko drugo lice u prisustvu nekog od tih starešina, kao i svaki starešina odvojenog odreda.
Međunarodni testament je pismeni i javni oblik zaveštanja. Ovlašćena lica za sastavljanje ovog testamenta su sudija osnovnog suda i konzularni predstavnik neke zemlje u inostranstvu, kao i lica koja su ovlašćena za sastavljanje vanrednih oblika testamenata. Međunarodni testament mora biti sastavljen u pisanom obliku, na bilo kom jeziku, napisan rukom ili na bilo koji drugi način. Zaveštalac mora da potpiše svaki od listova koje sadrži testament, a ti listovi moraju biti numerisani. Ako ne može da se potpiše, službeno lice će razlog tome konstatovati na samom testamentu. Zaveštalac može da zahteva da ga neko drugo lice potpiše na testamentu, a ovlašćeno lice će to na testamentu konstatovati. Zatim se na testament potpisuju svedoci i to službeno lice. Zaveštanje mora da sadrži datum sastavljanja. Testament će biti punovažan u pogledu oblika, bez obzira na mesto gde je napravljen, mesto gde se dobra nalaze, kao i bez obzira na državljanstvo, prebivalište ili boravište zaveštaoca.
Testator može opozvati testament bilo kada i to: izričito – sastavljanjem novog testamenta u jednoj od formi propisanih zakonom, pa tako, sudski testament ili testament sačinjen pred svedocima može biti opozvan i svojeručnim testamentom. Takođe, može biti opozvan i prećutno – ako je sačinjen novi testament koji je u suprotnosti sa odredbama ranije sačinjenog testamenta. Isto tako, zaveštalac može opozvati testament konkludentnim radnjama, tako što će faktički ili pravnim poslom među živima, raspolagati individualno određenim stvarima ili pravima, koje su prethodno bile zaveštane. Faktičko korišćenje stvari, je, na primer, njena upotreba u meri koja dovodi do trošenja stvari u potpunosti ili u njenom pretežnom delu, dok pravno raspolaganje predstavlja zaključenje pravnih poslova kojima se stvar otuđuje (ugovor o doživotnom izdržavanju, o poklonu i sl.). Pretpostavlja se da je na navedeni način testament zapravo opozvan.
Zaključak
U pravnom smislu, odnosno naslednopravnom smislu, zaveštanje treba razlikovati od tzv. umetničkih, političkih ili književnih testamenata. Poznati politički testament su predstavljale poslednje reči pokojnog doživotnog predsednika SFRJ maršala Josipa Broza Tita, „čuvajte mi Jugoslaviju”, koje su tada iznete užem političkom rukovodstvu bivše Jugoslavije.
Za razliku od pomenutog primera, samo zaveštanja u naslednopravnom smislu stvaraju prava i obaveze za određena lica, i ta prava i obaveze se, neposredno ili posredno, uvek mogu i imovinski izraziti, te biti predmet raspravljanja u ostavinskom postupku. Tako, na primer, neimovinske odredbe u testamentu, kao što su način i mesto sahrane, uvek utiču na troškove, koje će snositi univerzalni sukcesor, ako nije drugačije određeno u samom testamentu, ili ako je u zaveštanju priznato vanbračno dete, to dete automatski stiče pravo na nasleđe zaveštaoca – vanbračnog oca.
Forma, kao spoljašnji, vidljivi oblik u kome se izjava volje čini, ipak, ne pruža isključivu i bezuslovnu garanciju da formalno besprekorno preduzeti akt zaveštanja sadrži pravu volju zaveštaoca. U odnosu forme i sadržine pravnog posla ustanovljenom u cilju ostvarenja sigurnosti pravnog prometa, forma ne sme da ima prevagu. Njihov značaj mora biti podjednak, a kod eventualnog pitanja prevlasti, prednost treba dati sadržini. Naročito stoga što namera zaveštaoca može biti utvrđena na više načina, te otkrivena u postupku tumačenja zaveštanja, pa se insistiranje na ponovnom ispunjenju određenih formalnosti u postupku „osnaženja” jednom već formalno sačinjenog zaveštanja, kakve traži, na primer, englesko pravo, čini preteranim i nepotrebnim.
SUDSKA PRAKSA
Zanimljiv je slučaj iz naše sudske prakse u kome je utvrđeno da je ostavilja u vreme sačinjavanja testamenta bolovala od malignog tumora pankreasa sa metastazama. Prema nalazu veštaka, kod ostavilje je u vreme sastavljanja testamenta, zbog izlivanja žučnog sadržaja u krvotok, došlo do kvalitativne promene svesti, tako da nije mogla da shvati stvarni značaj svoje izjave volje. Ostaviljin testament je poništen iako u vreme njegovog sastavljanja nije bila potpuno lišena poslovne sposobnosti.
Takođe je zanimljiv primer iz naše sudske prakse kada je zaveštalac sačinio testament u stanju potpunog pijanstva. Iako zaveštalac nije bio lišen poslovne sposobnosti u momentu sastavljanja testamenta, bio je privremno nesposoban za rasuđivanje, tako da njegov testament nije bio punovažan.
ODSUSTVO NAMERE I MENTALNA REZERVACIJA
Zanimljiv je slučaj kada zaveštalac dâ izjavu u formi testamenta, bez namere da raspolaže svojom imovinom, pri čemu pri tom očekuje da njegova izjava neće biti shvaćena ozbiljno. Ovakve izjave ne predstavljaju punovažan testament i ne mogu proizvoditi pravna dejstva. Primer iz naše sudske prakse koji opisuje navedenu situaciju je sledeći: izvodeći pozorišnu predstavu, glumac na listu papira svojeručno napiše da sve ostavlja svome kumu i potpiše se. Iako ovaj testament ispunjava sve formalne uslove za punovažnost, on ovo svojstvo ipak neće steći, jer volja zaveštaoca nije bila ozbiljna.
Posebno treba objasniti slučaj mentalne rezervacije koja postoji kada zaveštalac svesno sačini testament koji je u suprotnosti sa njegovom stvarnom voljom. Za razliku od testamenta sastavljenog u šali, gde zaveštalac, s obzirom na okolnosti konkretnog slučaja, može očekivati da će njegova izjava biti shvaćena kao neozbiljna, kod mentalne rezervacije zaveštalac računa s tim da neće nastupiti dejstva na koja je testament usmeren i tu svoju računicu prikriva od zainteresovanih lica, što opisuje sledeći primer. Ostavilac sačini i potpiše svojeručni testament kojim svoju negovateljicu imenuje za naslednika. Njegova stvarna namera ne ide za tim da ga ona nasledi. Testament je sastavljen isključivo radi toga da bi zaveštalac negovateljivcu vezao za sebe kako bi ga pazila sve do njegove smrti. Ovaj testament je apsolutno ništav upravo zbog mentalne rezervacije.