Presuda koja menja fudbal: kako je Lassana Diarra srušio ključne delove FIFA transfernog sistema

U oktobru 2024. godine Evropski sud pravde (ECJ) doneo je odluku koja se već smatra jednom od najznačajnijih u modernoj istoriji sportskog prava. Sud je presudio u korist bivšeg fudbalera Arsenala, Čelsija i Real Madrida, Lassane Diarre, utvrdivši da ključni delovi FIFA pravila o transferima nisu u skladu sa pravom Evropske unije.

Ova presuda ima dalekosežne posledice: ona ne samo da ispravlja višedecenijsku neravnotežu između klubova i igrača, već otvara prostor za temeljnu reformu celokupnog transfernog sistema u profesionalnom fudbalu.

Kako je spor započeo?

Spor koji je doveo do ove istorijske odluke potiče još iz 2014. godine, kada je Lassana Diarra bio u ugovornom sukobu sa ruskim fudbalskim klubom Lokomotiva Moskva. Nakon što je napustio klub, predmet je dospeo pred FIFA Dispute Resolution Chamber (DRC), gde su primenjena tada važeća FIFA pravila o obavezi beskompromisnog izvršavanja ugovornih obaveza po principu “Pacta sunt servanta”.

Ta pravila su, u praksi, onemogućila Diarri da prihvati novu ponudu za nastavak karijere u Belgiji. Uprkos tome što je bio u punoj takmičarskoj snazi i imao 29 godina – period koji se u fudbalu smatra vrhuncem karijere – Diarra je proveo gotovo godinu dana bez kluba.

Iako se kasnije vratio na teren kroz angažmane u Marseju i Paris Saint-Germainu, njegova profesionalna putanja bila je trajno poremećena. Diarra je tvrdio da su FIFA pravila nepravedno prekinula njegovu karijeru i ograničila mu pravo na rad, što je na kraju potvrđeno i pred najvišim sudom Evropske unije.

Kako je funkcionisao „stari“ FIFA transferni sistem

Pre presude ECJ-a, FIFA pravila o “ugovornoj stabilnosti” bila su zasnovana na tri ključna stuba.

Prvo, svaka strana – igrač ili klub – koja bi raskinula ugovor bez takozvanog „opravdanog razloga“ (just cause) bila je obavezna da plati naknadu štete drugoj strani.

Drugo, ukoliko bi do raskida bez opravdanog razloga došlo tokom tzv. „zaštićenog perioda“ (prve tri godine ugovora), automatski su se primenjivale sportske sankcije. To je moglo značiti zabranu registracije za klub ili zabranu igranja za fudbalera.

Treće – i najproblematičnije – ukoliko bi igrač raskinuo ugovor, njegov prvi novi klub bio je automatski solidarno odgovoran za plaćanje naknade štete bivšem klubu. Pored toga, nacionalni savez bivšeg kluba mogao je da ospori izdavanje međunarodnog sertifikata neophodnog za trensfer (ITC), čime se igraču faktički blokirao prelazak.

Posledice sistema koji je favorizovao klubove

U teoriji, ova pravila su trebalo da važe jednako za klubove i igrače. U praksi, efekat je bio potpuno asimetričan.

Klubovi su relativno često jednostrano raskidali ugovore, jer su unapred znali koliki je njihov maksimalni finansijski rizik. Naknada štete koju su morali da plate igraču bila je unapred određena – uglavnom je bila jednaka visini preostalih zarada iz ugovora, umanjena za zaradu koju bi igrač ostvario u novom klubu.

Kod igrača je situacija bila potpuno drugačija. Naknada koju su oni mogli biti obavezani da plate klubu nije bila ni fiksna ni predvidiva. Uključivala je elemente poput navodne tržišne vrednosti fudbalera, ali i izgubljene buduće transferne naknade. Igrač nikada nije mogao sa sigurnošću da zna koliki bi finansijski teret snosio ako raskine ugovor.

Uz to, solidarna odgovornost novog kluba praktično je onemogućavala angažovanje igrača koji bi raskinuo ugovor. Malo koji klub bio je spreman da preuzme neograničen i neizvestan finansijski rizik.

Rezultat takvog sistema bio je jasan: klubovi su redovno raskidali ugovore, dok su igrači to činili izuzetno retko. Statistika pokazuje da je oko 95% sporova pred FIFA-om nastajalo zbog povrede ugovora od strane klubova.

Šta je promenila presuda Evropskog suda pravde

Evropski sud pravde nije odlučivao o svim aspektima FIFA pravila, već se fokusirao na režim koji se primenjuje kada igrač raskine ugovor. Ipak, zaključci Suda bili su dalekosežni.

Sud je utvrdio da veliki deo kriterijuma za obračun naknade štete nije u skladu sa pravom EU, jer se ne odnosi direktno na radni odnos i jer je rezultat pregovora između klubova, a ne između poslodavca i zaposlenog (kluba i budbalera). Posebno je naglašeno da transferna naknada dogovorena između klubova ne može biti relevantna za utvrđivanje odgovornosti igrača.

Prema presudi, samo dva elementa iz člana 17 FIFA RSTP mogu ostati relevantna:
– preostala vrednost ugovora,
– primenljivo nacionalno radno pravo.

To u praksi znači da bi naknada koju igrač plaća u slučaju raskida bez opravdanog razloga trebalo da bude ograničena na preostale plate, uz eventualnu korekciju prema nacionalnom zakonodavstvu.

Sud je takođe doveo u pitanje sistem ITC-a, nakon čega je FIFA već pojednostavila proceduru registracije, tako da bivši klub više ne može da blokira registraciju igrača.

Kod sportskih sankcija, Sud je osporio pretpostavku da je novi klub automatski podstakao raskid ugovora, pa je FIFA uklonila tu pretpostavku – sada se takvo podsticanje mora dokazivati.

Zašto je ova presuda dobra vest za fudbalere

Evropski sud pravde je jasno potvrdio da su profesionalni fudbaleri takodje zaposlena lica u smislu radnog zakonodavstva. Samim tim, na njih se moraju primenjivati osnovni principi radnog i evropskog prava.

Presuda donosi veću pravnu izvesnost, predvidivost i zaštitu za igrače koji razmišljaju o raskidu ugovora. Uklonjena je proizvoljnost u obračunu naknade štete, a igrači više ne mogu biti odgovorni za iznose koje su klubovi međusobno dogovarali bez njihovog učešća (transferne nadoknade)

Takođe, ukidanjem automatske solidarne odgovornosti za nadoknadu štete novog kluba, igračima je znatno olakšan pronalazak novog angažmana.

Šta dalje: potreba za kolektivnim pregovorima

Sindikat fudbalera na evropskom nivou smatra da nova transferna pravila ne mogu biti jednostrano nametnuta. Svaki sistem koji ograničava slobodu kretanja fudbalera mora biti rezultat kolektivnih pregovora između predstavnika igrača i klubova.

Privremena pravila koja je FIFA donela krajem 2024. godine ocenjena su kao nedovoljna i neusklađena sa presudom Evropskog Suda Pravde. Dodatno, Sud je otvorio i pitanje same legitimnosti FIFA da samostalno donosi pravila koja u suštini imaju karakter radnog prava.

Više o zaštiti prava sportista možete pročitati na linku.