Osvetnička pornografija u Srbiji – pravna praznina i potreba za jasnom inkriminacijom

U razgovoru sa novinarkom Jelenom Aleksić za EUPRAVO ZATO i SpOna, imao sam priliku da govorim o sve učestalijoj pojavi osvetničke pornografije i pravnim prazninama koje ova oblast trenutno ima u Srbiji.

Digitalni prostor odavno više nije odvojen od stvarnog života. Sve što se na internetu objavi ima konkretne posledice – po ugled, posao, porodicu i mentalno zdravlje. Jedan od najozbiljnijih oblika takvog digitalnog nasilja jeste distribucija intimnog sadržaja bez pristanka osobe koja se na tom sadržaju nalazi.

Iako se o ovom problemu sve češće govori, pravni okvir u Srbiji i dalje zaostaje za realnošću.

Ne postoji posebno krivično delo

U domaćem pravu osvetnička pornografija još uvek nije prepoznata kao posebno krivično delo. Umesto toga, ovakve situacije se „raspoređuju“ kroz druga krivična dela – od neovlašćenog snimanja i objavljivanja, do povrede privatnosti, ugrožavanja sigurnosti ili proganjanja.

Takav pristup, međutim, ne obuhvata specifičnost ovog fenomena. U praksi to znači da žrtve često ulaze u postupke koji nisu prilagođeni prirodi povrede koju su pretrpele, dok se sam problem razvodnjava kroz različite pravne kvalifikacije.

Gde je ključ problema

Suština osvetničke pornografije nije u samom snimanju, već u distribuciji bez pristanka. Upravo u tom delu nastaje najveća pravna praznina.

Efikasna inkriminacija mora da polazi od te činjenice. Neovlašćeno deljenje, objavljivanje ili omogućavanje dostupnosti intimnog sadržaja treba da bude centralni element krivičnog dela. Pri tome, pojam „intimnog sadržaja“ ne sme biti usko definisan – mora obuhvatiti fotografije, video zapise, ali i savremene forme poput digitalnih montaža i tzv. deepfake sadržaja.

Važno je i da se krivično delo ne veže isključivo za motiv osvete. U praksi, motiv može biti različit – od ucene i pritiska do zabave ili finansijske koristi. Ograničavanje na jedan motiv značajno bi suzilo primenu zakona.

Digitalno nasilje i njegova dinamika

Za razliku od klasičnih oblika povrede prava, ovde se šteta širi izuzetnom brzinom. Jedan sadržaj, objavljen u sekundi, može biti distribuiran na hiljade korisnika u vrlo kratkom roku. Upravo zato je važno da zakon predvidi i kvalifikovane oblike dela, posebno u slučajevima masovnog deljenja putem interneta.

Jednako je važno uvesti i hitne mehanizme uklanjanja sadržaja, jer u digitalnom prostoru vreme direktno utiče na obim štete.

Teret dokazivanja i položaj žrtve

Poseban problem u praksi predstavlja dokazivanje pristanka. Bez jasnog normiranja, postupci mogu dovesti do dodatne viktimizacije žrtve, kroz preispitivanje njenog privatnog života i odnosa sa učiniocem.

Zbog toga je neophodno pažljivo urediti pravila dokazivanja, kako bi se izbegla situacija u kojoj žrtva mora da dokazuje nešto što je po svojoj prirodi teško dokazivo – odsustvo pristanka na distribuciju.

Šta žrtva može da uradi danas

U postojećem pravnom okviru, najvažnije je reagovati brzo.

Prvi korak je obezbeđivanje dokaza – snimci ekrana, linkovi, vreme objave i identitet naloga. Bez toga je kasnije često nemoguće dokazati šta se zaista dogodilo i u kom obimu.

Paralelno, potrebno je podneti krivičnu prijavu i zahtev za uklanjanje sadržaja platformama. U praksi se često greši tako što se pokušava direktna komunikacija sa učiniocem ili samostalno rešavanje problema, čime se gubi dragoceno vreme.

Brzina reakcije je presudna, jer se sadržaj širi eksponencijalno.

Rodna dimenzija problema

Iako žrtva može biti bilo ko, praksa pokazuje da su žene nesrazmerno češće pogođene. U velikom broju slučajeva reč je o bivšim partnerskim odnosima u kojima se intimni sadržaj koristi kao sredstvo kontrole, poniženja ili pritiska.

Zbog toga se u međunarodnoj praksi ovakvi oblici ponašanja sve češće posmatraju kao oblik rodno zasnovanog nasilja, sa elementima seksualne eksploatacije i psihološke prinude.

Da li je posebno krivično delo rešenje

Uvođenje posebnog krivičnog dela ne rešava problem u potpunosti, ali predstavlja važan korak. Time se šalje jasna poruka da ovakvo ponašanje nije „privatna stvar“, već ozbiljna povreda prava ličnosti.

Bez takve norme, ostaje prostor za relativizaciju i prebacivanje odgovornosti na žrtvu, što u praksi dovodi do toga da se mnogi slučajevi uopšte ne prijavljuju.

Ceo tekst možete pročitati ovde.