HARTOVA KRITIKA FORMALIZMA I SUDIJSKO TUMAČENJE PRAVA
HARTOVA KRITIKA FORMALIZMA I SUDIJSKO TUMAČENJE PRAVA
1. UVOD
Predmet analize ovog rada je Hartova kritika formalizma u tumačenju prava, kroz proveru hipoteze „da li sudovi stvaraju pravo”. Hart je tvrdio da pravni sistem mora uravnotežiti potrebu za pravičnošću sa potrebom za prilagodjavanjem prava promenljivim društveno-političkim okolnostima. Pri tome nije osporavao važnost pravne sigurnosti na kome insistiraju formalisti. Analizom stavova Vrhovnog kasacionog suda Srbije (skraćeno: „VKS“) o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, odnosno promenom pravnog stava VKS-a po istom pravnom pitanju, potvrdjujemo Hartovu hipotezu da najviše sudske instance, tumačenjem, zapravo stvaraju pravo. Osim toga, otvara se pitanje da li takvo postupanje najviših sudova ima potencijal da ugrozi pravnu sigurnost, koja se smatra temeljnim pravnim načelom.
2. HARTOVA KRITIKA FORMALIZMA
Formalizam počiva na stanovištu da su pravila i zakoni sami po sebi dovoljni za donošenje pravnih odluka i da se zadatak sudije isključivo sastoji u primeni tih pravila bez uzimanja u obzir šireg konteksta društveno-političkih odnosa, ili moralnih vrednosti.
Polazeći od Kelzenovog normativizma koji sam po sebi nije podrazumevao formalizam u tumačenju, Hart je kroz niz primera datih u svojim člancima i monografijama ukazao da formalizam predstavlja pogrešan put u tumačenju prava. Budući da je i sam bio pristalica pravno-pozitivističkog pristupa pravu, naglašavao je važnost razumevanja i primene pravila koja su uspostavljena unutar određenog pravnog sistema. Prema njegovom viđenju, pravo se interpretira putem određenih pravila tumačenja i sudski organi moraju slediti ta pravila prilikom donošenja odluka.
Hart zagovara pristup pravu koji je fleksibilan, prilagodljiv i osetljiv na društvene promene i moralne norme. Smatrao je da pravni sistem mora ostaviti neki nivo diskrecije sudijama kako bi mogli donositi pravilne odluke u specifičnim situacijama. Smatrao je takodje da bi apstraktna primena pravila bez uzimanja u obzir širih društveno-političkih i odnosa mogla dovesti do nepravednih ili nelogičnih ishoda.[1]
Zajedno sa drugim realistima, Hart je mišljenja da opšta pravna norma predstavlja potencijalno pravo, odnosno jedno od mogućih rešenja koja se mogu primeniti na konkretan slučaj. Ukazuje da primenjeno pravo jeste ono do koga dolazimo tek nakon podvođenja činjenica pod određenu pravu normu, što sudije čine svojim tumačenjem.
Kada sudija kaže da sudi na osnovu zakona, mogli bi zaključiti da postoji samo jedno moguće rešenje spora, što činjenično ne odgovara realnosti. Realisti, kojima prirada i sam Hart smatraju da je neophodno osloboditi pravnu teoriju od floskula koje nisu utemeljene u životu i praksi sudova, te insistiraju na emprijskoj proveri tvrdnji na kojima počiva teorija formalizma.
Sa druge strane, formalistički pristup koji zahteva doslovno i striktno pridržavanje pravilima može imati za rezultat situacije u kojima nema adekvatnog pravnog rešenja. Iz tog razloga, sudovi bi trebali razvijati situacijska pravila ili interpretirati pravila na način koji je primeren konkretnom slučaju.
Spaić, sublimirajući Hartove misli, stoga zaključuje da postoje tri osnovna razloga zbog kojih formalizam nije ispravna teorija pravnog tumačenja, a to su:
- Formalizam ne može da objasni činjenicu da sudije odlučuju,
- Formalizam pogrešno pretpostavlja da je jezik određen.
- Formalizam pogrešno pretpostavlja da postoji identitet između teksta opšteg pravila i samog pravila.[2]
3. SUDIJSKO TUMAČENJE PRAVA
U pogledu interpretacije pravila, u evropsko-kontinentalnoj pravnoj teoriji, još od Savinjija (Friedrich Carl von Savigny), govori se o aktivnostima tumačenja prava i aktivnostima sudijskog razvoja prava (Rechtsfortbildung), koje prevazilaze moguća značenja reči pravnih tekstova.[3]
Kelzen je u tom smislu dao dobru smernicu za tumačenje prava: „Tvrdnja da je sudska presuda zasnovana na zakonu znači samo to da se drži okvira koji zakon predstavlja; to ne znači da je reč o jedinoj mogućoj individualnoj normi”.[4]
Hart smatra da u postupku interpretiranja norme, sudije mogu primeniti tzv. „usko”, odnosno „široko” tumačenje. O uskom tumačenju govorimo onda kada se tekst tumači na taj način da obuhvati samo one slučajeve za koje možemo reći da potpadaju pod „srž“ pojma, dok o širokom tumačenju govorimo onda kada se tekst tumači na taj način da obuhvati i one slučajeve za koje nije sasvim jasno da li se pojam odnosi ili ne, te, kažemo da se nalaze u „polusenci“ pojma.[5]
Prema tome, ako se pretpostavi da je tumačenje prava aktivnost koja postoji prilikom svake primene prava, formalizam može ispravno da opiše samo ono što se dešava u nespornim, lakim, jednostavnim slučajevima primene prava. Međutim, postoje i slučajevi u kojima dolazi do sporova povodom pravnog pitanja, koji su, kako veli Hart, „nepotpuno pravno regulisani, (i) kod kojih sudija ima neizbežan ‘dopunski’ zadatak da stvara pravo, tako da što se objektivnog prava tiče, mnogi slučajevi mogu da budu rešeni na jedan, ili na drugi način“. To su takozvani „teški“ slučajevi.[6]
Hartova dalja razmatranja nas navode na zaključak da ne postoji određena racionalna procedura koja nam može pomoći da rešimo slučajeve koji se ne mogu podvesti pod opšte pravilo. Ograničenja tumačenja i presuđivanja teoretski iz njegove perspektive mogu biti toliko minimalna da bi čak i bacanje novčića moglo da posluži kao metod izbora u procesu donošenja odluka. U perifernim slučajevima, supsumcija, dakle, ne zavisi nužno i potpuno od tumačenja pravne formulacije već može da zavisi i od intelektualnih sposobnosti sudija, njihovih ideoloških stavova, kanona tumačenja, pa čak i od trenutnog raspoloženja ili bilo kojih drugih okolnosti koje nemaju veze s pravom.[7]
Sa druge strane, Kermod ističe da je proces tumačenja ograničen čak i kada ne postoje izražena i jasna pravila koja bi ga usmeravala. Niko ne može da započne posao tumačenja a da pritom ne bude svestan sila koje ograničavaju, ili pokušavaju da ograniče, ono što bi on mogao reći i načine na koje bi to mogao iskazati.[8]
Polazeći od novijih teorijskih stanovišta, Barber primećuje da savremeni sudovi, u postupku odlučivanja: (1) primenjuju pravo, (2) dopunjuju pravo, (3) stvaraju pravo u skladu s postojećim pravom i (4) stvaraju pravo suprotno postojećem pravu.[9]
Za potrebe ovog rada, analiziraćemo odnos poslednje dve tačke, odnosno (3) stvaranje prava u skladu sa postojećim pravom, sa (4) stvaranjem prava suprotnog postojećem pravu.
Stvaranje prava u skladu sa postojećim pravom je više od pukog „preslikavanja“ normi iz izvora prava u situacijama kada je sudija, po nuždi, pravni inovator. To se događa u svakom pravnom sistemu u kojem postoji dužnost nadležnog sudije da reši spor koji se pred njim pokrene, a kada važeće pravo ne pruža rešenje za taj spor. Reč je, dakle, o popunjavanju pravnih praznina. Takva „pravotvoračka“ uloga sudije priznaje se i u onim pravnim sistemima u kojima precedent nije priznat kao autoritativno opšte pravilo jer se polazi od pretpostavke da u tim situacijama ne postoji obavezujuće opšte pravilo koje je sud dužan da primeni u konkretnom slučaju, te da je onda „ovlašćen“ da svojom odlukom stvori pravo i prazninu popuni. Na taj način, stvaranje prava od strane suda je u skladu s važećim pravom.[10]
Sa druge strane, u slučajevima u kojima oceni da bi doslovna primena propisa imala nepravedne ili apsurdne ishode, sud će presudom kreirati opšte pravilo koje je u suprotnosti s postojećim pravom. Mogućnost regulativne funkcije sudske vlasti pravnoj teoriji takvo postupanje razjašnjava konceptom difizibilnosti (oborivosti, otklonjivosti) pravnih normi. Taj koncept je, u tehničkom smislu, u filozofski diskurs uveo Herbert Hart. Njegova „suština“ se nahodi u staroj ideji da se opštim pravilom ne mogu urediti sve životne situacije na koje se ono odnosi a da se u isto vreme izbegnu nepoželjni, nemoralni ili nepravični ishodi primene pravila u sve i jednoj regulisanoj situaciji. Stoga treba dopustiti onome ko primenjuje opšte pravilo da u takvim situacijama uspostavi izuzetak od pravila, kao što je to, primera radi, učinio Apelacioni sud države Njujork u čuvenom slučaju Riggs v. Palmer, kada je, suprotno odredbama tada važećeg Zakona o nasleđivanju, lišio unuka prava na nasleđe, stečenog testamentom, iz razloga što je osuđen zbog ubistva svog dede, kao ostavioca.[11]
Kako bi potvrdili tezu da sud stvara pravo, analiziraćemo dva pravna stava zauzeta od strane najviše sudske instance u Republici Srbiji po pitanju dozvoljenosti ugovaranja troškova obrade kredita. Izneti slučajevi su odabrani, jer prikazuju promenu pravnog stava, po istom pravnom pitanju, što je interesantno za ovu analizu.
4. PRAVNI STAVOVI VRHOVNOG KASACIONOG SUDA SRBIJE O DOZVOLJENOSTI UGOVARANJA TROŠKOVA KREDITA
U skladu sa nadležnošću Vrhovnog suda, kada postoje izražene razlike u sudskoj praksi, sudska odeljenja: Krivično, Građansko i Odeljenje za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, zauzimaju i objavljuju pravna shvatanja, stavove i zaključke. [12]
Pravna shvatanja, stavovi i zaključci koje zauzima najviša sudska instanca (VS), nisu obavezujući ali će ih nižestepeni sudovi po pravilu slediti, iz očekivanja da im odluke docnije budu potvrdjene.
Tokom 2017. godine u praksi gradjanskih odeljenja osnovnih sudova se postavilo pitanje da li banke smeju da ugovaraju troškove obrade kredita imajući u vidu odredbu 1065. Zakona o obligacionim odnosima Republike Srbije.
Ugovorom o kreditu banka se obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik se obavezuje da banci plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način kako je utvrđeno ugovorom.[13]
Osnovni sudovi, postupajući kao prvostepeni, su tumačili citiranu odredbu tako da banka kao protivprestaciju za plasman kredita, pored glavnice, može primiti isključivo kamatu, iz čega su zaključivali da u efektivnoj kamatnoj stopi moraju biti sadržani svi bankarski troškovi, kao i zarada banke. Sledstveno tome, početni stav nižestepenih sudova je bio da banke ne smeju ugovarati dodatne nadoknade i troškove, osim kamate, koja je zakonom propisana nadoknada.
Osnovni sudovi su tako počeli da usvajaju tužbene zahteve kojima su korisnici kredita tražili da se utvrdi ništavost odredbe o ugovorenoj nadoknadu za troškove obrade kredita.
Imajući u vidu da su banke bile suprotnog stava, došlo je do velikog broja sporova po istom pravnom pitanju, te je VKS na sednici gradjanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine zauzeo pravni stav.
4.1 PRAVNI STAV O DOZVOLJENOSTI UGOVARANJA TROŠKOVA KREDITA USVOJEN NA SEDNICI GRAĐANSKOG ODELJENJA VRHOVNOG KASACIONOG SUDA ODRŽANOJ 22.05.2018. GODINE
Banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava ukoliko je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.
Troškovi obrade kredita i puštanja kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani u procentualnom iznosu i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.[14]
Nižestepeni sudovi su dalje tumačili ovaj pravni stav da je dozvoljeno ugovarati trošak obrade kredita, ali pod izuzetno restriktivnim uslovima.
Čini se da su nižestepeni sudovi ispravno primenili uže tumačenje, te da su obuhvatili samo one slučajeve koji potpadaju pod „srž“ pojma, sledeći instrukciju da “ugovorena nadoknada troškova obrade kredita nije ništava, ukoliko je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita.”[15]
Njihovo tumačenje se sastojalo u tome da su banke bile obavezne iskazati strukturu troška obrade kredita (po stavkama), što bankama tehnički nije bilo neizvodljivo. Iz tog razloga su nižestepeni sudovi nastavili da usvajaju tužbene zahteve korisnika kredita, što je dovelo do omasovljenja ovakvih repetitivnih sudskih postupaka i sledstveno do blokiranja rada pojedinih sudova.
Društveno političke okolnosti, uslovljene brojem tužbi, su se tokom vremena izmenile, a sporovi su dobili i politički karakter, medijsku pažnju, kao i podršku određenih političkih blokova, što je kulminiralo i uličnim protestima. Kako je stanje eskaliralo, u takvom jednom miljeu nestabilnosti, VKS je dodao stav treći svom ranije iznetom stavu po ovom pitanju, dopunjujući ga i “hartovski rečeno” stvarajući “novo pravo”, dijametralno suprotno ranijem.
4.2 DOPUNJENI PRAVNI STAV O DOZVOLJENOSTI UGOVARANJA TROŠKOVA KREDITA USVOJEN NA SEDNICI GRAĐANSKOG ODELJENJA VRHOVNOG KASACIONOG SUDA ODRŽANOJ 16.09.2021. GODINE
Banka nije dužna da posebno dokazuje strukturu i visinu troškova koji su obuhvaćeni zbirnim iznosom troškova kredita, navedenim u ponudi koju je korisnik kredita prihvatio zaključenjem ugovora o kreditu.[16]
Ovde već govorimo o jednom širokom interpretiranju, u kome je VKS tumačio pravo na taj način da obuhvatio i one slučajeve za koje nije sasvim jasno da li se pojam odnosi ili ne, te, je zašao u „polusenku“ pojma.[17], koračajući i dalje od toga, ka stvaranju prava.
Očigledno je bilo da je dopunjeni stav izražavao izmenjene društveno-ekonomske okolnosti i odslikavao je trenutni stav izvršne vlasti, koji je nedvosmisleno uticao na promenu stava najviše sudske instance. Nižestepeni sudovi, pragmatično se prilagodjavajući, su dopunjeni stav tumačili tako što su u istim okolnostima „repetitivnih slučajeva” počeli da odbijaju tužbene zahteve, sledeći pravni stav VKS-a, da je dozvoljeno ugovaranje troškova obrade kredita, uz jedini uslov da je korisniku kredita pre zaključenja ugovora bila prezentovana ponuda banke.
Nagla promena sudske prakse u stotinama hiljada identičnih slučajeva je za posledicu imala veliku pravnu nesigurnost.
5. NAČELO PRAVNE SIGURNOSTI
Pravna sigurnost predstavlja temelj na kojima počiva pravni poredak, do te mere da bi se u slučaju nestanka pravne sigurnosti opravdano moglo postaviti pitanje da li je pravo nauka? Nedoslednost prilikom zauzimanja pravnih stavova najviših sudskih instanci, povodom identičnih pravnih pitanja, neizostavno vodi ka pravnoj nesigurnosti i gubitku poverenja u sudsku vlast u celini.
Ustav Republike Srbije u članu 34. proklamuje načelo pravne sigurnosti isključivo u kazneno-pravnoj materiji, dalje ga razradjujući kroz načelo zakonitosti, zabrane retroaktivne primene prava, pretpostavku nevinosti, itd.
Iako načelo pravne sigurnosti nije proklamovano kao opšte pravno načelo, u teoriji je prihvaćen stav da je shodno primenljivo u svim granama prava. Hart je naglašavao da prilikom tumačenja prava moraju postojati ograničenja.
Kako ne bi došlo do prekomerne primene diskrecionih ovlašćenja sudija, Hart daje određene smernice i ograničenja za tumačenje prava. „Bitno je to da su ovlašćenja za stvaranje prava, koja pripisujem sudijama u cilju regulisanja slučajeva koji su delimično pravno neregulisani, različita od onih kojima raspolaže zakonodavac: ne samo da su ovlašćenja sudija podvrgnuta mnogim ograničenjima koja sužavaju njihov izbor, a od kojih zakonodavstvo može da bude u potpunosti oslobođeno, već, pošto sudije vrše ovlašćenja samo da bi rešili trenutne slučajeve, oni ova ovlašćenja ne mogu da koriste da bi uveli široke reforme ili doneli nove zakone. Na taj način, njihova su ovlašćenja dopunska, a isto tako podložna mnogim suštinskim ograničenjima. I pored svega, naći će se pitanja kod kojih postojeće pravo neće moći da naloži bilo kakvu odluku kao ispravnu, a da bi rešio takve slučajeve, sudija mora da vrši svoja ovlašćenja za stvaranje prava. On, međutim, to ne sme da čini proizvoljno: odnosno, on će uvek morati da ima neke opšte razloge koji opravdavaju njegovu odluku i moraće da postupa onako kako bi postupao savestan zakonodavac, odlučujući u skladu sa sopstvenim uverenjima i vrednostima. Ali, ako bi on zadovoljio ove uslove, tada bi imao pravo da sledi standarde ili razloge za odluku koju ne nalaže pravo, i koji se mogu razlikovati od onih koje slede druge sudije, suočene sa sličnim teškim slučajevima”.[18]
Sledi da se VKS nije pridržavao teorijsko-pravih smernica u svom odlučivanju.
6. ZAKLJUČAK
U konkretnom kontekstu, VKS najpre pristupa popunjavanju pravnih praznina i tumačenju pravne norme u skladu sa zakonom, docnije pak u nastojanju da se prilagodi promenjenim društvenim okolnostima, VKS oblikuje pravna pravila koja su u suprotnosti sa postojećim pravnim normama.
Možemo zaključiti da fenomen stvaranja prava od strane sudija uglavnom proizlazi iz društvenih, ekonomskih i političkih faktora, pri čemu pragmatični aspekti trenutka čine ključnu ulogu, dok teorijsko-pravni stavovi imaju marginalan uticaj na ovaj proces.
Ukoliko se najviše sudske instance, poput VKS, „hartovski“ rečeno, prilagodjavaju promenjenim društvenim okolnostima stvarajući pravila koja nisu u skladu sa očekivanjima adresata, to bi svakako moglo predstavljati ozbiljnu pretnju za pravnu sigurnost, kao temeljno pravno načelo.
7. LITERATURA
[1] Hart, H. L. A., 1994, The Concept of Law, Clarendon Press, p.136.
[2] Spaić, B., 2020, Priroda i determinante sudijskog tumačenja prava, Beograd, Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu, str. 91.
[3] Larenz, K., 1960, Methodenlehre Der Rechtswissenschaft, Springer, str. 350–351.
[4] Kelzen, H., 2007, Čista teorija prava, Beograd, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, str. 27.
[5] Hart, H. L. A., 1958, Positivism and the Separation of Law and Morals, Harvard Law Review,
Vol. 71, No. 4, str. 607.
[6] Hart, H. L. A., 1994, The Concept of Law, Clarendon Press, str. 247.
[7] Spaić, B., 2015, Hart, Dvorkin i institucionalna kontrola pravnog tumačenja, Beograd, Pravni fakultet
Univerziteta u Beogradu, str.121.
[8] Kermode, F., 1979, Institutional Control of Interpretation, Salmagundi 43, p. 72.
[9] Barber, N., 2000, Sovereignty Re-examined: The Courts, Parliament, and Statutes, Oxford Journal of
Legal Studies, No. 1, p.142.
[10] Dajović, G, 2022, Mogućnost regulativne funkcije sudske vlasti, str. 247.
[11] Dajović, G, 2022, Mogućnost regulativne funkcije sudske vlasti, Anali, str. 249.
[12] Vrhovni kasacioni sud je od 11. maja 2023. godine, nastavio sa radom kao Vrhovni sud, nakon konstituisanja Visokog saveta sudstva, u skladu sa Zakonom o uređenju sudova (Sl.Glasnik RS, br. 10/23).
[13] Čl.1065. Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ”, br. 29/78, 39/85, 45/89 – USJ i 57/89 i Službeni list SRJ, br. 31/93 i Sl. glasnik RS, br. 18/2020)
[14]https://www.vk.sud.rs/sites/default/files/attachments/PRAVNI%20STAV%20O%20DOZVOLJENOSTI%20UGOVARANJA%20TRO%C5%A0KOVA%20KREDITA.pdf.
[15] Hart, H., 1958, Positivism and the Separation of Law and Morals, Harvard Law Review,
vol. 71, No. 4, str. 607.
[16] https://www.vk.sud.rs/sites/default/files/attachments/dopuna%20pravnog%20stava%20o%20dozvoljen
osti%20ugovaranja%20tro%C5%A1kova%20kredita.pdf.
[17] Hart, H. 1958, Positivism and the Separation of Law and Morals, Harvard Law Review, Vol. 71, No. 4, p. 607.
[18] Hart, H. L. A., 1994, The Concept of Law, Clarendon Press, p. 273.
PROPISI
- Ustav Republike Srbije, glasnik RS, br. 98/2006 i 115/2021;
- Zakon o obligacionim odnosima, Službeni list SFRJ, br. 29/78, 39/85, 45/89 – USJ i 57/89, Službeni list SRJ, br. 31/93 i glasnik RS, br. 18/2020;
TEKSTOVI SA INTERNETA