NAKNADA ŠTETE USLED SAOBRAĆAJNE NESREĆE I UJEDA PASA LUTALICA

Pravni poslovi, naročito ugovori, tradicionalno su najznačajniji izvori obligacija. Ipak, prouzrokovanje štete je u savremenim uslovima postalo toliko značajan izvor obligacija, da se postavlja pitanje da li već ozbiljno konkuriše za primat u odnosu na obligacije nastale voljom subjekata prava. U modernim uslovima života znatno su porasli rizici prourokovanja štete, a njen obim je u mnogim slučajevima daleko prevazišao mogućnost naknade ne samo bogatih pojedinaca već i pojedinih osiguravajućih društava. Napredak tehničke civilizacije, inteziviranje različitih vrsta saobraćaja ali i globalni poremećaji u prirodi znatno uvećavaju rizike nastanka ogromnih šteta, i to kako po brojnosti i učestalosti, tako i po njihovom obimu, tako da će u vremenu koje dolazi ovaj izvor obligacija dobiti još više na značaju. Prouzrokovanje štete stvara obavezu njene naknade, odnosno rađa obligaciju.

Svaka ljudska delatnost može za posledicu imati i nastanak štete. Šteta može da nastane činjenjem i nečinjenjem ljudi, država, društvenih organizacija, udruženja, privrednih subjekata, ona može da nastane od opasnih stvari, od životinja i biljaka i od prirodnih pojava.

Lice koje pretrpi štetu ima pravo na obeštećenje. Zavisno od vrste štete, ne može se uvek postići potpuno i pravedno obeštećenje, ali se može oštećenom pružiti bar delimična satisfakcija za pretrpljenu štetu. Kao što su vrste štete raznovrsne i obeštećenja su raznovrsna. Obeštećenje može biti naturalno, u novčanom ekvivalentu i/ili kroz razne vidove moralne i drugih vrsta satisfakcija.

Oštećeni i štetnik o vrsti i visini naknade štete mogu se dogovoriti, sačiniti poravnanje, ili odluku o tome prepustiti sudu ili drugom nadležnom organu. Zbog nesagledivo velikog broja mogućnosti da dođe do nastanka štete razvili su se i razvijaju se najraznovrsniji organizacioni sistemi za sprečavanje nastanka štete i za obeštećenje oštećenih.

Šteta se deli na materijalnu i nematerijalnu štetu. Materijalna šteta predstavlja umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist). Nematerijalna šteta predstavlja nanošenje drugome fizičkog i duševnog bola i prouzrokovanje stanja straha a što je regulisano Zakonom o obligacionim odnosima.

U našem pravu, za štetu se odgovara na osnovu krivice, tj. na osnovu subjektivne odgovornosti, i to je pravilo, ali postoje slučajevi kada će odgovornost postojati bez obzira na postojanje krivice i ot je objektivna odgovornost.

Posebni slučajevi objektivne odgovornosti, a koji se tiču nastanka štete od opasnih stvari jesu odgovornost od životinja (npr. psa) kao i odgovornost za štetu prouzrokovanu motornim vozilima u pokretu. Sudska praksa na pse kao i na automobile u pokretu gleda kao na opasne stvari, a takav stav dalje vodi do toga da imalac opasne stvari odgovara bez obzira na svoju krivicu. Dakle, u konkretnom primeru vlasnik psa se ne sme braniti tvrdnjama da nije kriv za ujed svoga koji je u njegovom vlasništvu. Jednostavno, takva vrsta odbrane nije dozvoljena. Odgovornost za štetu od opasne stvari je objektivna vrsta odgovornosti jer se u tom slučaju za štetu odgovara bez obzira na krivicu. Upravo ovo znači da za štetu odgovara imalac opasne stvari. Dakle, imalac pokretne ili nepokretne stvari čiji je položaj, upotreba, osobine ili samo postojanje predstavljaju povećanu opasnost od štete za okolinu (opasna stvar), odgovara za štetu koja potiče od njih. U tom slučaju Zakon o obligacionim odnosima izričito predviđa postojanje pretpostavke uzročnosti: “šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete.”

Da bi imao pravo na naknadu štete kod opasnih stvari, oštećeni treba da dokaže da je šteta nastupila i vezu štetnog događaja sa opasnom stvari, a uzročnost se pretpostavlja (zakonska oboriva pretpostavka). Dakle, o krivici se ne raspravlja jer je ona element subjektivne odgovornosti. Tuženi može dokazivati da šteta potiče od uzroka koji se nalazi izvan stvari, a čije se dejstvo nije moglo sprečiti.

Slučajevi oslobađanja od odgovornosti, a koji su predviđeni napred navedenim Zakonom odnose se na višu silu (uzrok izvan stvari čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti) i isključivu radnju oštećenog ili trećeg lica (koja se nije mogla predvideti ili otkloniti). U tim slučajevima tuženi može isticati prigovore.

Odgovornost za štetu nastalu od ujeda pasa lutalica

Poslednjih godina sve su učestaliji napadi pasa lutalica na građane, a što je dovelo do određenih negativnih društvenih implikacija.  Problem pasa lutalica je veoma složen jer zahteva poštovanje bezbednosti građana, ali i osnovnih prava životinja. Sličan je u svim zemljama istočne Evrope,  a rešenje,  kao i svuda u svetu, zavisi od standarda i bogatstva jedne države.  U našoj zemlji prisutan je izuzetno visok trend nekontrolisanog razmnožavanja i napuštanja životinja, koji se ni na koji način ne sankcioniše, pa je to još jedan razlog konstantnog prisustva velikog broja napuštenih pasa na ulicama, parkovima, po poljima itd.

Problem pasa lutalica isključivo je u nadležnosti lokalnih samouprava i prema zakonskim propisima,  svaka lokalna samouprava je dužna da izgradi svoj program za rešavanje problema napuštenih životinja. Svaki program mora da sadrži mere masovne sterilizacije vlasničkih i napuštenih pasa, kao i aktivnosti usmerene ka informisanju i obrazovanju vlasnika životinja, stručne i šire javnosti. Problem napuštenih životinja identifikovan je kao jedan od osnovnih problema lokalne zajednice.  On ima svoju zdravstvenu,  higijensku,  ekološku,  ekonomsku, bezbednosnu i socijalnu dimenziju.

Napadi pasa lutalica su izazvali lavinu tužbi za naknadu pretrpljene materijalne i nematerijalne štete od strane oštećenih građana protiv jedinica lokalne samouprave.  Isplaćene novčane naknade po pravosnažnim sudskim presudama ili sklopljenim vansudskim poravnanjima predstavljaju veliki izdatak za već osiromašene opštinske i gradske budžete.

Od ukupnog broja tužbi protiv grada Beograda,  ubedljivo prednjače one zbog ujeda pasa lutalica,  a iznosi odštete koju građani zahtevaju po tom osnovu meri se u desetinama miliona dinara.

Zbog učestalih tužbi,  pojedine lokalne samouprave u Srbiji formiraju Komisije za procenu osnovanosti zahteva građana za naknadu štete zbog povreda nastalih od ujeda pasa lutalica.  Osnovni zadatak je da sa građanima sklope vansudske nagodbe u slučaju povreda, što bi dovelo do uštede novca kao i odbacivanja neosnovanih tužbi. S druge strane, krajnji cilj je da građani koji su zaista oštećeni brže dobiju nadoknadu za povredu.  Namera Komisija je objektivno sagledavanje,  ali i rešavanje ovog gorućeg problema.

Konkretno, za štetu nastalu usled napada pasa lutalica na području glavnog grada, odgovoran je Grad Beograd.

Članom 25. stav 1 tačka 14. Statuta grada Beograda propisano je da :

„Grad Beograd donosi i sprovodi program kontrole i smanjenja populacije napuštenih pasa i mačaka na teritoriji grada, obezbeđuje prihvatilišta za napuštene životinje, organizuje zoohigijensku službu za obavljananje poslova hvatanja i zbrinjavanja napuštenih životinja u prihvatilišta za životinje, neškodljivo uklanjanje leševa uginulih životinja i njihov transport do objekta za sakupljanje i tretman“.

iz čega proizlazi nesumnjiva i direktna odgovornost grada u slučaju napada i nanošenja štete od strane pasa lutalica.

Ukoliko se oštećeni obrati Komisiji u okviru sekretarijata za komunalne poslove, radi postizanja vansudskog poravnanja, može se nadati odštetnom iznosu koji se kreće od pet hiljada do 30.000 dinara u zavisnosti od težine povrede. Komisiju u okviru sekretarijata za komunalne poslove čine lekar, predstavnik Gradskog pravobranilaštva i veterinar. Komisija zaseda svakog meseca. Obzirom da je Komisija jedna, a zahteva mnogo, ta je lista dugačka, pa je red za čekanje oko 11 meseci od podnošenja zahteva. Ovaj rok se naravno iz dana u dan produžava, jer novi zahtevi pristižu brže nego što Komisija može da rešava već podnete zahteve. Bez obzira na težinu povrede, Komisija neće odobriti isplatu sume veće od 30.000 dinara. Pored kriterijuma težine povrede, postoji i kriterijum, starosti, te će se stoga veći iznos isplatiti ukoliko je oštećeno dete, nego odrastao ili stariji čovek. Maksimalna suma od 30.000 dinara nije suma koja bi mogla biti adekvatna kompenzacija za većinu povreda koju naši sugrađani dožive usled napada od strane pasa lutalica. Ovo stoga što je bilo slučajeva napada čitavog čopora pasa, sa izuzetno teškim povredama, kao i slučajeva gde je napad doveo do srčanog ili moždanog udara, pa su opet posledice bile vrlo teške, a ponekad i fatalne.

Dakle građani mogu birati da li da se obrate pomenutoj gradskoj Komisiji radi zaključenja vansudskog poravnanja ili da zaštitu svojih prava potraže na sudu. Bitno je reći da su u pitanju dva različita, odnosno alternativna puta. Jedan isklučuje drugi. Građani se ne moraju obraćati najpre gradskoj Komisiji, već mogu odmah Sudu, gde će u sudskom postupku dobiti pravičnu nadoknadu, odnosno onu koja je adekvatna prouzrokovanoj šteti.

Obzirom na relativno nepoznavanje svojih prava, ovim pregledom ćemo izložiti pravilno postupanje oštećenih, kao i sam postupak naknade štete.

Nakon ujeda građani najpre treba da se jave na pregled u Klinički centar-infektivnu kliniku, radi primanja vakcine i previjanja rane. Tom prilikom će biti sačinjen izveštaj od strane lekara specijaliste, koji će obavestiti i “Veterinu Beograd”, radi hvatanja i uklanjanja sa ulice psa koji je ujeo.

Psi na ulici obično žive u manjim čoporima. Praksa je da se uklanja samo pas koji je ujeo, a ne i ostali pripadnici čopora. Zbog toga “Veterina Beograd”, par dana nakon ujeda, poziva oštećenog da ukaže, odnosno označi psa koji je ujeo, radi njegovog uklanjanja.

Odmah nakon ukazivanja lekarske intervencije, ili pre toga (zavisno od težine povrede), oštećeni bi trebao da se raspita da li je bilo svedoka događaja, jer je to neophodna činjenica za kasniji potupak. Naime, ukoliko je ujeo pas koji ima vlasnika, za naknadu štete odgovara vlasnik, a lokalna samouprava, samo ukoliko je reč o psu lutalici. U daljem postupku svedok događaja će biti saslušan upravo na ovu okolnost- da li je povredu naneo pas lutalica?

Postupak pred Sudom

Ukoliko, pak, građani pravdu žele da potraže na sudu, potrebno je da pokrenu sudski postupak putem tužbe za naknadu štete. Grad Beograd, kao tuženog u sporu, zastupaće Gradsko javno pravobranilaštvo. U pitanju je klasičan parnični postupak po tužbi radi naknade štete. Postupak traje od 8-12 meseci, uz 3-4 ročišta.

Šteta nastala usled ujeda može biti materijalne i nematerijalne prirode, a to je osnov da putem Suda građani zahtevaju pravičnu naknadu za troškove lečenja, izmaklu zaradu, duševne bololove za umanjenje opšte životne aktivnosti, pretrpljene fizičke bolove, strah i eventualnu fizičku naruženost.

Odlučujući o tužbenom zahtevu, sud će uzeti u obzir sve činjenice i dokaze koje je tužilac priložio u inicijalnom aktu. Odmah na početku sud uzima iskaz oštećenog građanina i svedoka, zatim se obavljaju dva veštačenja.Po pravilu, kako bi se na adekvatan način utvrdila jačina intenziteta psihičkih bolova i kvalifikacija telesne povrede, Sud će na predlog stranake, odrediti veštačenje. Naime, u pitanju je, najčešće, veštačenje veštaka ortopeda-traumatologa i veštaka psihijatara. Nakon obavljenih veštačenja, sud zaključuje raspravu i donosi presudu.

Dobra vest je svakako, da se parnični postupak može okončati za relativno kratak vremenski period, za okvirno 3-4 ročišta, dakle za manje od godinu dana. Sud u slučajevima ozbiljnijeg ujeda dosuđuje naknadu štete koja se kreće do iznosa od čak 500.000 dinara.

Činjenice

U Srbiji je 2007. godine ujed životinja prijavilo čak 8.300 ljudi. Od životinja koje su evidentirane kao napadači, 80% čine psi, a više od polovine su lutalice. Statistika kaže da je za prvih šest meseci 2011. godine zabeleženo 1.907  napada pasa na ljude.

Prema evidenciji Republičke veterinarske inspekcije za 565 povreda odgovorni su bili vlasnički psi, dok je istovremeno prijavljeno 1.342 napada lutalica. Sa problemom pasa lutalica bore se i najrazvijenije države Zapada.  Prema rečima američkog advokata Keneta Filipsa,  specijaliste za naknade štete prouzrokovane ujedima pasa,  a koristeći se podacima Centra za prevenciju i kontrolu bolesti u Atlanti,  psi ugrizu približno 2%  populacije SAD –  više od 4,7  miliona ljudi godišnje, od čega je oko 400.000 žrtava napada hospitalizovano sa teškim povredama.

U 2008. godini napadi pasa na ljude u Srbiji porasli su za 25% u odnosu na 2007. godinu.

Požarevac

Ozbiljniji problem sa psima lutalicama u Požarevcu je nastao 2003.  godine kada je Republička uprava za veterinu ukinula klasičnu šintersku službu. U međuvremenu, broj pasa na ulicama se povećavao, a njihovi napadi na građane bili su sve učestaliji. Tako je, na primer,  prema evidenciji Zavoda za javno zdravlje,  u toku 2007.  godine zabeleženo ukupno 145 ujeda u Požarevcu i okolini. Godine 2008. ovi psi koštali su požarevački gradski budžet ukupno oko 9,5  miliona dinara.  Grad je za odštetu građanima koje su ujeli psi lutalice u godinu dana potrošio oko 3 miliona dinara po dospelim sudskim presudama što je, zajedno sa više od 2  miliona dinara vansudskih poravnanja,  više od ukupnih troškova službe zoohigijene.

Smederevo

Iz službenih evidencija Gradskog javnog pravobranilaštva grada Smedereva proizilazi da su u toku 2009. godine podneta 44 zahteva radi naknade štete zbog ujeda pasa lutalica, sačinjena su 43 sudska poravnanja po kojima je građanima isplaćeno oko 1,8 miliona dinara. Za prvih devet meseci 2010. godine, podneta su 63 zahteva više nego u celoj 2009. godini,od čega je isplaćena naknada za 77 sudskih poravnanja u ukupnom iznosu 2,85 miliona dinara.

Beograd

Od početka 2011. godine Gradsko javno pravobranilaštvo u Beogradu primilo je 259 tužbi za naknadu štete izazvane ujedima pasa lutalica, a ukupan iznos novca koji građani potražuju iznosi više od 68 miliona dinara. Takođe, Komisija za procenu osnovanosti  zahteva za naknadu štete dobila je 804 zahteva za nadoknadu štete o kojih je u 400 slučajeva postignuto vansudsko poravnanje i oštećenima isplaćen novac.

Odgovornost za štetu nastalu u saobraćajnoj nesreći

Posle prvog svetskog rata Evropu je zahvatio talas nagle motorizacije, koji je doneo i enormno povećavanje svih negativnih posledica odvijanja saobraćaja, a posebno saobraćajnih nezgoda. Ovo je zahtevalo uvođenje jednog po jednog mehanizma zaštite u saobraćaju. Od 1917. g. u Evropi (Danska) se počelo uvoditi osiguranje autoodgovornosti najpre kao dobrovoljno, a zatim i kao obavezno.

Obaveznost osiguranja od autoodgovornosti na našim prostorima uvedena je 1965. god,  na taj način što je osiguravač bio u obavezi da pokrije celu štetu, bez obzira na njenu visinu. Kasnije, tokom 1976. god, Zakon o osiguranju imovine i lica uveo je sistem ograničenog pokrića koji se i u današnjem zakonu zadržao.

Potreba ekonomske zaštite odgovornog lica i potreba obezbeđenja garancije da će oštećena lica biti obeštećena, ako im štetu pričini motorno vozilo, našle su zadovoljenje u osiguranju od odgovornosti za štete pričinjene upotrebom motornog vozila. Uvođenjem osiguranja autoodgovornosti otklonjena su strahovanja odgovornih lica da ih eventualna obaveza naknade štete koju prouzrokuju može ekonomski unazaditi. Istovremeno, pojačana je sigurnost oštećenih da će im šteta biti nadoknađena od po pravilu solventnog osiguravača. Tako, rizik insolventnosti štetnika odnosno odgovornog lica, postaje manje bitan za oštećenog, jer taj rizik osiguranjem preuzima na sebe osiguravač. Potreba zaštite žrtava saobraćajnih nezgoda, i utvrđivanje obaveznosti sprovođenja spada u istorijska dostignuća razvoja osiguranja.

Dakle, osiguranje od autoodgovornosti je zakonom propisana (obavezna) vrsta osiguranja od odgovornosti, u kojoj se osiguravač, uz naplatu premije osiguranja obavezuje naknaditi štetu koju vozač motornog vozila prourokuje trećim licima upotrebom motornog vozila. Organizacije za osiguranje omogućile su vlasnicima motornih vozila i jednu vrstu dobrovoljnog osiguranja gde se osiguranik štiti, tako što će mu biti naknađena sva šteta na vozilu. To je takozvano auto-kasko osiguranje.

Zbog ogromne snage koja je u njima koncentrisana i velikih brzina koje razvijaju, motorna vozila stvaraju jednu od najvećih opasnosti koje danas prete čovečanstvu. Srbija godišnje, računajući po metodologiji EU, godišnje izgubi oko milijardu evra. Jedan deo toga sanira se sredstvima osiguranja, a značajan deo se odnosi na štete na samim vozilima.

Motorna vozila u pokretu po svojoj pravnoj prirodi, spadaju u grupu opasnih stvari, zbog čega se u pogledu odgovornosti za nadoknadu štete primenjuje institut objektivne odgovornosti. To praktično znači, da štetnik odgovara za nastalu štetu bez obzira na krivicu.

Pravo na naknadu štete ima lice, koje je u saobraćajnoj nesreći, povređeno, a nije krivo za izazivanje saobraćajne nesreće. Pored samog oštećenog pravo na nadokadu imaju roditelji, dete, supružnik i brat odnosno sestra oštećenog, za duševne bolove koje trpe ukoliko dođe do smrtnog slučaja oštećenog u saobraćajnoj nesreći.  Ukoliko nije došlo do smrtnog slučaja, već do nastanka naročito teškog invaliditeta, pravo na nadoknadu duševnih bolova imaju roditelji, dete i supružnik.

Kako pokrenuti postupak?

Obveznik plaćanja naknade štete po osnovu auto odgovornosti je osiguravajuća kuća, kod koje je lice koje je izazvalo saobraćajnu nesreću, osiguralo automobil od auto odgovornosti. Postoji mogućnost da automobil ne bude registrovan, a samim tim ni osiguran. U tom slučaju, obveznik plaćanja je Udruženje ugovarača osiguranja Srbije, koje nakon isplaćene štete, ima pravo da se regresira od strane imaoca automobila, koji nije bio registrovan.

Postupak se pokreće, podnošenjem zahteva osiguravajućoj kući. Sam zahtev treba da sadrži samo osnovne podatke o osiguranom licu, osiguranom slučaju (zapisnik policije, lekarske nalaze o povredi), podatke oštećenog lica i zahtev za isplatu naknade štete.

Vrste štete

Materijalna, koja se sastoji iz materijalnih troškova popravke automobila oštećenog ili uništenog u saobraćajnoj nezgodi, eventualne troškove lečenja, kao i izmaklu dobit, ako je bilo.  Klasičan primer materijalne štete koja se odnosi na stvarnu štetu i izmaklu dobit jeste ukoliko je u udesu oštećeno taksi vozilo. Stvarna šteta jeste novac utrošen na popravnu vozila, a izmakla dobit je novac koji bi taksista zaradio da je radio, tokom perioda u kome nije nije mogao da radi, jer je automobil bio na popravci.

S druge strane, nematerijalna šteta se zahteva, usled umanjene opšte životne aktivnosti, pretrpljenog fizičkog bola, kao i pretrpljenog straha.

Osiguravajuća kuća će, postupiti po zahtevu osiguranog lica, ili njegovog punomoćnika, te će,  pismenim putem, dostaviti odluku svoga cenzora o iznosu koji je spremna da isplati za nesporni deo štete. Na ovu odluku postoji pravo žalbe drugostepenoj komisiji unutar same osiguravajuće kuće, a ovakvo postupanje neretko predstavlja puko gubljenje vremena obzirom da se oodluke cenzora mahom potvrđuju. Osiguranje je obavezno da isplati nesporni deo štete u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva. Za razliku do punog iznosa, obično se podnosi tužba nadležnom osnovnom sudu.

Zastarelost

Rok zastarelosti za podnošenje tužbe za naknadu štete je 3 godine od dana kada je oštećenik doznao za štetu i štetnika (subjektivan rok), s tim što ovo potraživanje u svakom slučaju zastareva u roku od 5 godina, od kada je šteta nastala (objektivan rok). Nakon isteka ovog roka, oštećeni gubi pravo da zahteva prinudnu naknadu štete.

Kako se utvrđuje visina štete ?

Visina štete se utvrđuje veštačenjem. Potrebno je izvesti više veštačenja. Najpre procena imovinske štete, tj. one štete koja je stvarno nastupila. Ovo se odnosi na iznos novca koji je potrebno platiti za popravku motornog vozila da bi se doveo u stanje pre saobraćajne nesreće. Pored toga oštećeni ima pravo i na naknadu koja se odnosi na umanjenje vrednosti vozila, obzirom da automobil gubi od vrednosti nakon udesa.

Zatim, slede medicinska veštačenja, od strane veštaka ortopeda – traumatologa, a na okolnost pretrpljenog fizičkog bola, zatim veštačenje od strane veštaka psihijatra, na okolnost pretrpljenog straha, sa predlogom da se obojica izjasne o procentu umanjene opšte životne aktivnosti. Od kvaliteta i sveobuhvatnosti nalaza i mišljenja sudskog veštaka u velikoj meri zavisiće tok i ishod samog sudskog postupka.

Na sednici građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije utvrđen je pregled najviših orijentacionih iznosa naknade nematerijalne štete u zavisnosti od njene vrste. U tom smislu oštećeni može zbog umanjenja opšte životne aktivnosti dobiti od štetnika ili njegovog osiguranja maksimalni iznos od  2.300.000,00 dinara, za pretrpljene bolove usled naruženosti iznos od preko 970.000,00 dinara, za fizičke bolove jakog intenziteta gotovo 600.000,00 dinara, a za pretrpljeni strah iznos od oko 380.000,00 dinara.

Ovo su maksimalni iznosi koje sud može dosuditi oštećenom licu, ali ujedno ne i unapred garantovani jer se sudska odluka-presuda mora temeljiti na izvedenim dokazima tokom postupka. Prilikom odlučivanja o visini pravične naknade štete, Sud će posebno uzeti u obzir značaj povređenog dobra, cilj kome služi ta naknada kao to da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Ujedno, Sud može presudom obavezati tuženog i na plaćanje mesečne rente u odgovarajućem, pravičnom iznosu u slučaju da je saobraćajna nezgoda ostavila trajne posledice na oštećeno lice u smislu postojanja invaliditeta, te ono nije u mogućnosti da ubuduće radi i privređuje. Renta predstavlja novčanu naknadu koja se isplaćuje mesečno, u iznosu koji Sud odredi.

Zaključak

Opšti je zaključak da su sudovi u poslednjih desetak godina promenili praksu u pogledu naknade nematerijalne štete.

Pravične nadoknade nematerijalne štete nije bilo kod nas, kao ni u ostalim zemljama socijalističkog državnog uređenja. Ovo stoga što nije bilo tržišne privrede, pa je teško bilo doći do toga standarda koji predstavlja „pravičnu nadoknadu“. Obzirom na tu činjenicu,  sadašnje promenjene okolnosti, drugačiju percepciju ljudkih prava, odnosno zaštićenih dobara, tj. telesnog integriteta i neprikosnovenosti zaštite svojine, domaći sudovi iz godine u godinu dosuđuju više iznose nematerijalne štete upravo u potrazi za standardom „pravične nadoknade“.