VEZANA TRGOVINA KAO OBLIK ZLOUPOTREBE DOMINANTNOG POLOŽAJA

1. UVOD

Predmet analize je istraživanje koncepta zloupotrebe dominantnog položaja na primeru prakse vezane trgovine, fokusirajući se na ključne presedane i slučajeve koji su oblikovali evropsko pravo u ovom domenu. Evropska unija, kao jedan od predvodnika u regulisanju tržišnih praksi koje ograničavaju konkurenciju, kroz svoje zakonodavstvo i pravosudne institucije postavlja standarde i norme koje utiču na način poslovanja unutar granica jedinstvenog tržišta, ali i šire. Naša analiza će se osloniti na relevantnu pravnu literaturu, zakonodavstvo Evropske unije, odluke Evropske komisije, kao i na presude Evropskog suda pravde. Kroz detaljno istraživanje, sa jedne strane, cilj nam je da razumemo kako se evropsko pravo bavi situacijama u kojima dominantni igrači na tržištu koriste svoju moć da ograniče konkurenciju kroz praktikovanje vezane trgovine, dok ćemo, sa druge strane, ukazati na slučajeve u kojima je vezana trgovina ipak dozvoljena.

2. POJAM VEZANE TRGOVINE

Vezana trgovina, definisana kao postupanje trgovca koji prilikom prodaje jednog proizvoda zahteva od kupca da kupi i drugi proizvod, poznat kao „vezani proizvod“, postavlja izazove u regulatornom okviru tržišne konkurencije. U pogledu ove vrste zloupotrebe dominantnog položaja, koja se tradicionalno smatrala zabranjenom, postepeno se razvijao stav da u mnogim slučajevima može predstavljati legitimno poslovno ponašanje trgovca.

Ključni elementi koji bi mogli dovesti do toga da vezana trgovina predstavlja zloupotrebu dominantnog položaja uključuju postojanje dominacije na relevantnom tržištu, prisustvo dva odvojena i nezavisna proizvoda i prodavčevo primoravanje ili prisila kupaca na kupovinu drugog proizvoda. Osim toga, bitno je razmotriti da li takva praksa dovodi do ograničenja konkurencije na tržištu vezanog proizvoda, čiji je kupovina uslov za kupovinu drugog proizvoda.

Kako bi izbegle odgovornost za zloupotrebu dominantnog položaja putem vezane trgovine, dominantne kompanije često ukazuju da vezivanje doprinosi poboljšanoj efikasnosti. Posebno osetljivo pitanje u ovom kontekstu predstavlja tzv. „tehnološko vezivanje“, gde proizvodi ili usluge mogu biti vezani putem tehnoloških ograničenja ili interfejsa.

Ovi elementi ilustruju složenost i nijanse koje karakterišu pitanje vezane trgovine kao oblika zloupotrebe dominantnog položaja u kontekstu evropskog prava konkurencije. Dok je vezana trgovina u određenim situacijama opravdana i može doprineti efikasnosti i inovacijama, potrebno je pažljivo razmotriti njene implikacije na tržišnu konkurenciju i zaštitu potrošača kako bi se osiguralo fer i otvoreno poslovno okruženje.

Ponekad je teško odrediti da li su dva proizvoda odvojena i da li se njihova zajednička prodaja može posmatrati kao vezivanje u kontekstu prava konkurencije. Kada je potrebno ispitati da li je to slučaj, teret dokazivanja je na konkurencijskim organima ili na onome ko tako tvrdi u sudskom postupku pred nacionalnim sudovima. Dva proizvoda će se smatrati vezanim u slučajevima kada bi značajan broj kupaca kupio vezujući proizvod bez kupovine vezanog proizvoda.[1]

Da bi se dva proizvoda smatrala dovoljno različitim postoje dva kriterijuma. Prvi je priroda samih proizvoda (konstrukcija, sastav, način korištenja, trajnost i upotrebna svrha). Drugi se odnosi na poslovnu praksu.[2]

Razlikujemo čistu vezanu trgovinu, gde su proizvodi ponuđeni jedino kao celina i ne mogu biti kupljeni odvojeno. Alternativno, može postojati  mešana vezana trgovina, gde se proizvodi nude odvojeno, ali su ponuđeni po povoljnijoj cijeni kada se kupuju zajedno.[3] Takođe može postojati i tehničko vezivanje, gde je vezani proizvod fizički integrisan u vezujući proizvod tako da je faktički nemoguće da se kupi jedan proizvod bez drugog, kao što je bilo u slučaju Microsoft 2. [4]

Vezana trgovina je praksa koja uključuje i oblik prisile. To može biti situacija kada učesnik u dominantnom položaju primjenjuje finansijsko vezivanje uslovljavajući da se pored vezujućeg uzme i vezani proizvod tako da ostvareni popust u značajnijoj mjeri prevazilazi uštede koje nastaju kad se oba proizvoda prodaju odvojeno.[5]

3. RELEVANTNO TRŽIŠTE

Iz teksta člana 102 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije, ne proizlazi jasna definicija kada će se preduzeće biti smatrano dominantnim. Preduzeće obično stiče tržišnu moć na jednom određenom tržištu. Stoga, kako bi se utvrdilo da li je preduzeće u dominantnom položaju ili ne, prvo se mora utvrditi relevantno tržište. Relevantno tržište se  mora odrediti kao proizvodno tržište i geografsko tržište.[6]

• Proizvodno tržište

Prilikom definisanja proizvodnog tržišta, od presudnog je značaja utvrditi koje konkretne robe ili usluge se nude. Proizvodno tržište postoji kada je određeni proizvod zamenljiv u kontekstu tražnje i ponude na tržištu. Proizvod mora biti identičan s drugim proizvodom ili bar smatran sličnim od strane potrošača kako bi se smatrao delom istog proizvodnog tržišta. Procena će se vršiti u kontekstu karakteristika proizvoda, cene i namene. Sud pravde je takođe koristio metod “Cross-elasticity od demand”, koji se može koristiti  u slučaju povećanja cene proizvoda. Proizvod će se smatrati sličnim ako povećanje cene jednog proizvoda podstakne potrošače da kupuju različite, ali u osnovi slične proizvode.[7]

• Geografsko tržište

Ne postoji precizno ispitivanje toga šta bi trebalo smatrati značajnim delom zajedničkog tržišta. Međutim, Sud pravde je utvrdio da su važni aspekti koje treba uzeti u obzir obim proizvodnje i potrošnje proizvoda. Nadalje, pažnja mora biti posvećena navikama i ekonomskim aspektima preduzeća i potrošača. Sud pravde je utvrdio da u nedostatku posebnih faktora, geografsko tržište treba da obuhvati i celu EU. Primer specijalnih okolnosti dat je u slučaju Napier Brown/British Sugar,[8] gde je Sud utvrdio da je geografsko tržište za prodaju šećera u Ujedinjenom Kraljevstvu samo Ujedinjeno Kraljevstvo. Odluka je motivirana činjenicom da su uvozi u Britaniju bili vrlo ograničeni.[9]

4. DOMINANTAN POLOŽAJ

Kada se utvrdi relevantno tržište, može se utvrditi da li postoji dominantna pozicija. Šta zapravo predstavlja dominantnu poziciju utvrdio je Sud pravde u slučaju United Brands[10] u kome je data klasična definicija ovog pojma. Sud pravde je utvrdio da je dominantna pozicija: “…položaj ekonomske snage koju uživa preduzeće, koje mu omogućava da spreči održavanje efikasne konkurencije na relevantnom tržištu dajući mu moć da se ponaša u značajnoj meri nezavisno od svojih konkurenata, kupaca i na kraju potrošača”.

U slučaju United Brands, preduzeće je kontrolisalo otprilike 40 procenata tržišta. Međutim, činjenica da United Brands kontroliše veliki deo tržišta ga ne dovodi automatski u dominantnu poziciju. Prilikom ocene dominantnog položaja, pažnja se mora obratiti na broj konkurenata i njihovu sposobnost da se takmiče na istom tržištu. Sud pravde je stao na stanovište da će preduzeće koje ima tržišni udeo od 50 procenata smatrati dominantnim, osim u slučaju izuzetnih okolnosti. Drugi relevantni faktori pri donošenju odluke su tehničke razlike između konkurenata, prodajna mreža, prepreke za ulazak na tržište i nedostatak konkurencije.[11]

U postupku utvrdjivanja tržiškog udela može poslužiti Herfendahl-Hiršmanov indeks.

Računanje Herfendahl-Hiršmanovog indeksa (HHI) je jednostavan proces nakon što se odrede procentualni tržišni udeli. Tržišni udeo svakog učesnika na tržištu se kvadrira, a rezultirajući iznosi se zatim sabiraju. Dakle, HHI za tržište koje se sastoji od tri kompanije sa udelima od 50%, 30% i 20%, redom, predstavlja zbir kvadrata tih udela, odnosno 50², 30² i 20², što iznosi 2500 + 900 + 400 = 3800.[12]

Pri tome, ukoliko je HHI do 1000, smatra se da se radi o maloj tržišnoj koncentraciji, ukoliko je 1000-2000, u pitanju je umerena, a ukoliko su iznosi preko 2000, reč je o visokoj tržišnoj koncentraciji.

Naravno, od značaja su i istorijski parametri, odnosno ocena da li je tržišni udeo određene kompanije stabilno visok ili oscilira na nekom visokom nivou. Ukoliko tržišni udeo posmatrane kompanije oscilira, to je bolje po tržišnu konkurenciju, jer se smatra da kompanija nije ovladala tim procentom tržišta u potpunosti.

5. VEZANA TRGOVINA KAO OBLIK ZLOUPOTREBE DOMINANTNOG POLOŽAJA

U članu 102 UFEU  propisano je koje postupanje može predstavljati zloupotrebu dominantne pozicije. Listu čine primeri dati po principu exempli causa, odnosno ista prestavlja otvorenu listu, datu kroz primere takvog ponašanja.

Sud pravde je pokušao da definiše pojam zloupotrebe dominantnog položaja u nekoliko slučajeva. U slučaju Hoffman-La Roche,[13] Sud pravde je istakao: ‘Zloupotreba je objektivan koncept koji se odnosi na ponašanje preduzeća u dominantnom položaju koje je takvo da utiče na strukturu tržišta gde, kao rezultat same prisutnosti pomenutog preduzeća, stepen konkurencije slabi i koje, kroz korišćenje metoda različitih od onih koje uslovljavaju normalnu konkurenciju u proizvodima ili uslugama na osnovu transakcija komercijalnih operatera, ima efekat ometanja održavanja stepena konkurencije koji još uvek postoji na tržištu ili rasta te konkurencije.'“

Komisija i Sud pravde su se u prvim slučajevima koji su imali za predmet prakse vezane trgovine držali zajedničkog značenja člana 102 stav 2 tačka d). U skladu sa njim, preduzeće koje je dominantno na tržištu jednog proizvoda, ne može da uslovljava svoje kupce da kupuju drugi proizvod zajedno sa prvim, ako za to nema opravdanja u karakteristikama proizvoda koji se zajedno prodaju ili trgovačkim običajima.[14]

Kada je reč o vezanoj trgovini kao obliku zloupotrebe dominantnog položaja, da bi postojala zloupotreba, vezana trgovina mora imati za posledicu ugrožavanje konkurencije na sekundarnom tržištu, koji je u bliskoj vezi sa primarnim tržištem.[15]

Pojam vezana prodaja obuhvata različite trgovačke prakse kojima je zajedničko to da se nabavka jednog proizvoda vezuje za nabavku drugog. U nekim granama trgovine takve prakse su uobičajene. Na primer, prodavci automobila redovno kupcu uz automobil daju i dodatnu opremu ili set rezervih delova.[16]

Sa druge strane, praksa vezane prodaje često može da bude štetna, kada se koristi da bi se tržišna moć na tržištu jednog (glavnog) proizvoda prenela na tržište drugog (sporednog) proizvoda. Dominantno preduzeće uslovljava kupce koji nabavljaju glavni proizvod (na tržištu na kome je prodavac dominantan) da uz njega kupuju i sporedan proizvod (na tržištu na kome je prodavac izložen većoj konkurenciji). Snaga na jednom tržištu koristi se kao poluga za povećanje snage na drugom tržištu. To je jedino obrazloženje prakse vezivanja i razlog što je u ranim decenijama primene američkog prava konkurencije ona bila apsolutno zabranjena.[17]

Zabranjena praksa vezivanja proizvoda na tržištu ima za posledicu ograničavanje konkurencije, jer ograničava kupce u njihovom izboru vezanog proizvoda, koje mogu da kupe samo uz vezujući proizvod. Ta praksa vodi zatvaranju tržišta postojećim i potencijalnim konkurentima za vezane proizvode i konačno omogućava dominatnom učesniku da ojača tržišnu moć na tržištu vezanog proizvoda.[18]

Iz navedenog proizlazi da štetni efekti prakse vezivanja mogu biti dvojaki: ostvarivanje monopolskog profita kratkoročno, ili, dugoročno, stvaranje prepreka za ulazak nove konkurencije, odnosno jačanje postojeće.[19]

6. SLUČAJEVI KOJI SU OBLIKOVALI PRAKSU

Klasičan primer vezane trgovine predstavlja slučaj Tetra Pak, kojom prilikom je Komisija utvrdila da je Tetra Pak vezao kupovinu njegovih mašina za kartonsko pakovanje za kupovinu kartona od njega, istovremeno rezervišući za sebe usluge popravke, održavanja, kao i isporuku rezervnih delova za date mašine. Takođe, pomenuta kompanija jе uskratila garancije za opremu ukoliko se kupci ne bi povinovali gore navedenim uslovima. Na ovaj način Tetra Pak je zloupotrebio dominantan položaj (koji je posedovao na tržištu mašina za aseptično pakovanje i kartona za pakovanje tečnih namirnica) u smislu tadašnjeg člana 82(d) Ugovora o EZ. Odluku Komisije podržali su i tadašnji Sud prve instance i Evropski sud pravde. Tačka 39. odluke Suda je naročito interesantna, jer je Sud stao na stanovište da i u slučaju kada su „vezane prodaje dva proizvoda u saglasnosti sa komercijalnim običajem ili gde postoji prirodna veza između dva proizvoda u pitanju, takve prodaje još uvek mogu konstituisati zloupotrebu u smislu člana 82 osim ukoliko su objektivno opravdane’’.[20]

U slučaju De Post / La Poste[21] Komisija je kaznila belgijskog poštanskog operatera zbog zloupotrebe tržišne dominacije, jer je nudio niže cene za usluge slanja pisama onim korisnicima koji su istovremeno koristili njegove poslovne poštanske usluge. Slično je bilo i u slučaju Centre Belge d’Etudes de Marché-Télémarketing v. CLT[22] gde je Sud ustanovio da je luksemburška Radio-televizija zloupotrebila svoju dominantnu poziciju zahtevajući od oglašivača da koriste usluge njenog menadžera ili agencije koju je ona odredila. Time su konkurentske reklamne agencije bile isključene iz tržišta, a potrošačima je uskraćena mogućnost izbora.

Prikazani slučajevi su uspostavili principe koji čine osnovu za regulisanje prakse vezane trgovine u Evropskoj uniji, a kršenje pravila je rezultiralo ozbiljnim kaznama od strane Evropske komisije.

Slučaj Microsoft predstavljao je svojevrsnu prekretnicu prilikom ocene dopuštenosti vezane trgovine. Pre odluke u ovom slučaju važio je princip zabrane vezane trgovine kao takve, ukoliko su se ispunili uslovi u pogledu tržišne moći kompanije, zasebnosti proizvoda i primoravanja (uskraćivanja kupcima prava na izbor). Međutim, slučaj Microsoft značio je nešto drugačiji pristup, pristup usmeren ka ustanovljavanju da li antikonkurentski efekti vezivanja (u ovom slučaju Windows-a sa WMP) odnose prevagu nad konkurentskim pogodnostima ovakve prakse. Drugačije rečeno, čak i ukoliko data praksa ima određene nepovoljne posledice po konkurenciju, ona će biti dopuštena ukoliko njeni pozitivni efekti nadmašuju one negativne.[23]

7. MOGUĆE KORISTI OD VEZANE TRGOVINE

Imajući u vidu napred opisane karakteristike vezane trgovine, ne treba da čudi što je u pojedinim zakonodavstvima (na primer SAD) ovakva praksa u početku bila smatrana unapred kao nedopuštena. Međutim, vremenom se uvidelo da ovakva trgovačka praksa ne može biti tretirana tako strogo, naročito iz razloga što ona u mnogo čemu predstavlja sasvim legitimno ponašanje privrednih subjekata na tržištu. Tome u prilog govori činjenica da vezana trgovina može da donese mnogobrojne koristi i ekonomske uštede proizvođačima. Na primer, ukoliko određene komponente ili rezervne delove za vlastiti proizvod pojedini proizvođači proizvode na osnovu patentiranog pronalaska i uz primenu specijalnih tehnoloških postupaka, sasvim je logično da će proizvod koji sadrži pomenute komponente moći da funkcioniše na određeni način samo ukoliko se iskoriste delovi tog proizvođača. Dakle, u ovom slučaju vezana trgovina biće nešto što je sasvim opravdano u datom slučaju.[24]

Ponekad je vezana trgovina korisna i zbog toga što se na taj način kupcima može prodati roba po nižim cenama, za razliku od situacije kada bi se delovi nekog proizvoda prodavali odvojeno (na primer, proizvođač fotokopir aparata koji takođe isporučuje tonere, papir ili rezervne delove kupcima u isto vreme nesumnjivo će umanjiti troškove, što će kao krajnji rezultat imati niže cene).[25] Slično je i u situaciji kada neki proizvođač proizvodi konzole za video-igre koje su kompatibilne isključivo sa tom konzolom. Ukoliko bi potrošači kupovali veći broj datih konzola, tada bi programeri koji stvaraju softvere za date video-igre kreirali još veći broj igrica kompatibilnih sa pomenutom konzolom, što bi za ishod imalo veći broj prodatih konzola i to po nižim cenama (network effects).[26]

Dakle, vezana trgovina može da proizvede kako pozitivne, tako i negativne posledice po konkurenciju i funkcionisanje unutrašnjeg tržišta EU, što će se svakako odraziti i na konačnu odluku institucija Unije u svakom pojedinačnom slučaju. U praksi su mogući različiti oblici vezane trgovine: 1) ugovorno vezivanje; 2) povlačenje ili zadržavanje garancija; 3) odbijanje isporuke; 4) tehničko-tehnološko vezivanje; 5) vezana trgovina u širem smislu. U kom god obliku da se javi u praksi, vezana trgovina ne može a priori biti okarakterisana kao vid zloupotrebe dominantnog položaja, već se za to moraju steći određeni uslovi.[27]

8. ZAKLJUČAK

Vezana trgovina kao oblik zloupotrebe dominantnog položaja na tržištu je prvobitno smatrana nedopuštenom bez izuzetka, koji stav se kasnije izmenio, jer se u nekim situacijama može smatrati legitimnom poslovnom praksom. To je naročito slučaj kada dominantna kompanija može dokazati da je vezana trgovina objektivno opravdana i doprinosi poslovnoj efikasnosti i uštedama za potrošače. Sa druge strane, ukoliko kompanija ne uspe da uveri institucije EU u opravdanost svojih postupaka, a pri tome su ispunjeni svi uslovi (dominantan položaj, postojanje dva odvojena proizvoda, primoravanje na kupovinu i potencijalna povreda konkurencije na tržištu vezanog proizvoda), tada će vezana trgovina biti okarakterisana kao zloupotreba prema članu 102 UFEU.

Takodje, zabrinjava visok stepen diskrecije koji Komisija ima prilikom procene da li određena praksa vezane trgovine predstavlja zloupotrebu dominantnog položaja. Posebno izazovno pitanje u budućnosti biće „tehnološko vezivanje“, s obzirom na brzi razvoj informacionih tehnologija. Moguće je da će se nove tehnološke prakse, koje su ranije smatrane zloupotrebom, u budućnosti oceniti kao opravdane poslovne strategije. Ova situacija će predstavljati značajan izazov za Komisiju i druge institucije EU, koje će morati da raspolažu velikim stručnim znanjem  (naročito u oblasti novih tehnologija) kako bi pravilno ocenile svaku pojedinačnu situaciju.

[1] Richard Whish, David Bailey, Competition Law, seventh edition, 2012, Oxford, 692.

[2] Član 102 UFEU.

[3] Ariel Ezrachi, EU competition law, An Analytic Guide to the Leading Cases, third edition, Oxford, 2012,        153.

[4] Microsoft (Tying), Comp/39.530, 2010 O.J. (C 36) 13.

[5] Vedran Šoljan, Vladajući položaj na tržištu i njegova zlouporaba u pravu tržišnog natjecanja Europske zajednice, Zagreb, 2004, 406

[6] Kristian Elftorp, Abuse of a dominant position: The legal position of tying practices within European Competition Law, Jönköping International Busines School, 2010, 31.

[7] Ibidem, s. 6-7

[8] Commission Decision of 18 July 1988 relating to a proceeding under Article 86 of the EEC Treaty (Case   No IV/30.178, Napier Brown – British Sugar)

[9] Ibidem s.7-8

[10] Case C-27/76, United Brands Company v. Commission,1978, ECR I-207

[11] Case C-85/76, Hoffman-La Roche & CO v. Commission,1979, ECR I-1979, para 48.

[12] Stephen Calkins, “The new merger guidelines and the Herfindahl-Hirschman Index”, California Law Review, Vol. 71, 1983, 402-429.

[13] Case C-85/76 Hoffman-La Roche & CO v. Commission [1979] ECR I-1979., para. 91.

[14] Dijana Marković-Bajalović, Pravo konkurencije Evropske unije, Sarajevo, 2016, 282.

[15] Дијана Марковић-Бајаловић, Тржишна моћ предузећа и антимонополско право, Београд, 2000, 197.

[16] Dijana Marković-Bajalović, op.cit, 278.

[17] Ibidem, 280-281.

[18] Слободан Доклестић, Злоупотреба доминантног положаја на тржишту у праву конкуренције Европске уније, докторска дисертација, Правни факултет Универзитета у Крагујевцу, 2010, 358.

[19] Jurian Langer, A Four Steps Test to Assess the Exclusionary Effects of Bundling under Article 82,Amato, Ehlermann, EC Competition Law, 2007, 304.

[20] Siniša Domazet, „Vezana trgovina kao oblik zloupotrebe dominantnog položaja u pravu konkurencije Evropske unije“, Glasnik Advokatske komore Vojvodine, 83, 6/2011, 355-366, 361-362

[21]  De Post/ La Poste, 2002, OJ 2002 L 61/32, 4 CMLR 1426.

[22] Centre Belge d’Etudes de Marché-Télémarketing v. CLT, case 311/84,1985, ECR 3261, 1986 2 CMLR 558.

[23] O ovome vidi više kod: Christian Ahlborn, David Bailey, Helen Crossley, „An Antitrust Analysis of Tying: Position Paper”, GCLC Research papers on Article 82 EC, Global Competition Law Centre, College of Europe, Bruges, 2005, str. 194–197.

[24] S. Domazet (2011), 358

[25] Richard Whish, Competition Law, sixth edition, London, 2009, 681.

[26] Ibidem, 682.

[27] S. Domazet (2011), 359.