„Kućni zatvor“, „kućni pritvor i alternativno kažnjavanje

„Kućni zatvor“, „kućni pritvor i alternativno kažnjavanje

Kazna zatvora predstavlja ograničenje slobode prestupnika odlukom suda u postupku u kome je utvrđeno da se radi o učiniocu krivičnog dela. Vremenski kontekst njenog nastanka se uglavnom vezuje za prelaz iz srednjeg u novi vek.

Međutim, i pre njenog nastanka je postojao način kažnjavanja lišenjem slobode koji predstavljaju preteču savremenoj kazni zatvora. Tako su mnogi srednjovjekovni gradovi imali lokalne tamnice, po pravilu izuzetno malog kapaciteta, u koje je moglo stati od dvadeset do trideset zatočenika. Današnje kaznene ustanove potiču upravo od takvih tamnica, u koje su zatvarana lica, koja je po tadašnjim shvatanjima trebalo „popraviti“. Krajem XVIII i početkom XIX veka kazna lišenja slobode se javlja kao posebna mera u registru krivičnih sankcija, a sa njom i kazneni zavodi kao ustanove za njeno izvršenje. Razlozi za pojavljivanje kazne lišenja slobode su razni, a tradicionalno se navode sledeći:

1. Humanistička nastojanja da se nađe zamena za brutalne smrtne i telesne kazne
2. Promene u skali društvenih vrednosti (samo oduzimanje slobode se smatra dovoljnom kaznom za većinu krivičnih dela) i
3. Promena, od strane urbanizacije i industrijalizacije, odnosa prema kažnjavanju koji je imao seoski čovek: umesto ubijanja ili sakaćenja, traži se njegovo zatvaranje kako bi bio kontrolisan i disciplinovan.

Kazna lišenja slobode je poslednjih decenija pretrpela brojne kritike i najrazličitija negiranja, koja polaze od njenog karaktera i suštine ovakve kazne, pa sve do isticanja u prvi plan resocijalizacije kao osnovne svrhe kažnjavanja.

Član 31. Zakona o izvršenju krivičnih sankcija Republike Srbije kaže: „Svrha izvršenja kazne zatvora je da osuđeni tokom izdržavanja kazne, primenom sistema savremenih vaspitnih mera, usvoji društveno prihvatljive vrednosti u cilju lakšeg uključivanja u uslove života nakon izdržavanja kazne kako ubuduće ne bi činio krivična dela”.

U relativno bliskoj prošlosti primećeno je da kazna zatvora ima veoma negativan uticaj na osuđenike. Još na Drugom kriminološkom kongresu, koji je održan u Parizu 1950. godine, ukazano je na to da boravak u zatvoru štetno deluje na telesno zdravlje i psihu osuđenog lica, kao i na njegov socijalni status i to:

–  U fizičkom pogledu
–  U psihološkom pogledu
–  U društvenom pogledu

U fizičkom pogledu su istraživanja sprovedena u prošlom veku pokazala kako nedostatak kretanja, vazduha i svetlosti, te sanitarne i higijenske prilike u zatvorskim ustanovama dovode do niza bolesti, a naročito do tuberkuloze, od koje je smrtnost osuđenika bila 3 puta viša nego kod populacije na slobodi. Danas je situacija nešto povoljnija, mada ima podataka da u određenim ustanovama osuđenici još uvek nemaju elementarne higijenske uslove u ćelijama, te da nedostaju prostori za šetnju i rekreaciju. Međutim, problem koji mnogo više zabrinjava je taj što osnovnih higijenskih uslova nema u ustanovama u koje se smeštaju pritvorena lica, što dovodi do apsurdnog zaključka da oni koji su osuđeni za izvršenje krivičnih dela uživaju povoljniji tretman od lica koja su samo osumnjičena.

Takođe, jedan od velikih zdravstvenih problema sa kojima se zatvorske jedinice danas susreću jeste HIV/AIDS, koji je među zatvorskom populacijom višestruko raširen. Ovo se objašnjava brojem narkomana i seksualno aberantnih osoba koje su smeštene u ustanovama.

U psihološkom pogledu kazna zatvora ima višetruki negativni uticaj na osuđenika zbog mnogobrojnih neugodnosti koje su svojstvene zatvorskom okruženju. Ograničenje životnih aktivnosti, skučen prostor boravka, ograničenje slobode kretanja se doživljava kao poniženje i degradacija, te ugrožavanje sopstvenog „ja“ tih lica. To ima za posledicu gubitak samopouzdanja, te dovođenja do emocionalne napetosti koju mnoga od tih lica ne mogu da savladaju. Režim koji do sitnica reguliše svaki trenutak osuđenikovog života dovodi do stvaranja nesnosne monotonije, koja opet izaziva sklonost fantazijama, irealnim događajima, kao odbrambenom mehanizmu takvih lica. Takođe, dolazi i do stvaranja ravnodušnosti i otupljivanja intelektualne sfere ličnosti. Osuđenicima naročito teško pada prekid veza sa spoljnim svetom, pre svega porodičnih, zatim rodbinskih i prijateljskih. Kod jednih dovodi prvo do teškog šoka, a zatim do emocionalne atrofije, tačnije neke vrste okamenjenosti. Kod drugih opet, zbog slabljenja vere u budućnost i moralne snage, izaziva strah od života na slobodi koji se više ne želi – prizonizam ili institucionalizacija. Novija istraživanja su pokazala da zatvorska izolacija dovodi do psihoze, teških depresivnih stanja, inhibirajuće teskobe, povlaćenja u sebe i sl.

U društvenom pogledu negativan uticaj kazne zatvora se ogleda kroz probleme sa kojima se susreće prvenstveno porodica osuđenog lica. Podaci govore da se brakovi bez dece osuđenih lica razvode u 70% slučajeva. Takođe, izaziva emocionalne probleme kod dece, koji su posledica odnosa sredine prema osuđenom licu i članovima njegove porodice. Još od samoga nastanka kazne zatvora u javnom mnjenju, tj. u jednom značajnom delu javnog mnjenja, se formirao stav da je lišenje slobode samo po sebi nečasno i da je sam dodir sa kaznenom ustavonom beleg koji nanosi ljagu za celi život. Time se ne samo otežava povratak osuđenih lica u društvo, nego se prenosi i na članove njihovih porodica. Apsurd je to što se nečasnim ne smatra samo krivično delo, nego upravo izdržavanje kazne zatvora.

Alternativne kazne kao moguće rešenje

Ukoliko imamo u vidu sve loše posledice koje proizvodi kazna zatvora, sama se po sebi nameće opravdanost alternativnih kazni. Pored toga, treba imati u vidu da se naše krivično zakonodavstvo, kreće ka alternativnim načinima izvršenja, već izrečenih kazni zatvora. Alternativnim načinima izvršenja kazne se menja sam način izvšenja kazne zatvora (tj. izbegava se zatvaranje osuđenika u ustanovu zatvorskog tipa) da bi se na taj način izbegli negativni efekti, kako po državu, tako i po osuđeno lice, ali pod uslovom da te mere odgovaraju prirodi i težini dela, ličnosti učinioca i stepenu opasnosti koji je nastao njegovim izvršenjem.

Vrste kazni, po Krivičnom zakoniku Republike Srbije su:

–   doživotni zatvor
–   kazna zatvora
–   novčana kazna
–   rad u javnom interesu
–   oduzimanje vozačke dozvole

Kazna zatvora je za većinu krivičnih dela predviđena kao jedina kazna.

Doživotni zatvor

Za najteža krivična dela i najteže oblike teških krivičnih dela može se uz kaznu zatvora izuzetno propisati i kazna doživotnog zatvora.

Doživotni zatvor je nova kazna, koja u naše zakonodavstvo uvedena nakon izvršenja više krivičnih dela nad decom, koje je rezultiralo dugogodišnjim lobiranjem grupa i udruženja za zaštitu prava deteta.

Doživotni zatvor ne može se izreći licu koje je u vreme izvršenja krivičnog dela bilo mlađe punoletno lice, nije navršilo dvadeset jednu godinu života, a doživotni zatvor se ne može izreći u slučajevima kada zakon predviđa da se kazna može ublažiti, ili kada postoji neki od osnova za oslobođenje od kazne.

Novčana kazna

Novčana kazna je kazna imovinskog karaktera, što znači da ne pogađa ličnost učinioca već njegovu imovinu. Novčana kazna se sastoji od plaćanja određene sume novca, koju sud odlukom odredi, u korist državnog budžeta.

Ova sankcija se može izreći kao glavna ili kao sporedna u kombinaciji sa kaznom zatvora, odnosno uslovnom osudom. Ona je uglavnom predviđena za lakša, odnosno srednje teška krivična dela, tačnije za dela za koja se kroz praksu kazna zatvora pokazala kao neefikasna. Novčana kazna ima brojne svoje prednosti u odnosu na kaznu zatvora. Osim što sprečava negativne efekte koje kazna zatvora ima, novčana kazna je dosta humanija, ne izaziva deprivaciju osuđenika, nema stigmatizacije učinioca kao kriminalca i sl.

Danas je novčana kazna veoma zastupljena sankcija u svim krivičnim zakonodavstvima. Međutim, ono po čemu se države međusobno razlikuju jeste sistem izricanja ove sankcije. Generalno govoreći, postoji nekoliko takvih sistema.

S obzirom da je novčana kazna jedna od najznačajnijih alternativnih sankcija u Republici Srbiji, a pri tome i jedina sankcija koja znači prihod državi, njen značaj je bez sumnje veliki.

Rad u javnom interesu

Rad u javnom interesu i kućni pritvor uvedeni su kod nas izmenama Krivičnog zakonika, a kazna rada u javnom interesu već se dugo primenjuje i daje dobre rezultate. Osuđeni za lakša i uglavnom nehatna krivična dela obavljaju poslove u institucijama, organizacijama i preduzećima koja se bave uslugama od opšteg društvenog interesa, a ostatak vremena provode na slobodi.

Rad u javnom interesu je kazna za koju bi se moglo reći da je jedna od najperspektivnijih, bar kada je u pitanju Republika Srbija.

Ova kazna se može izreći optuženom samo uz njegov pristanak i to ako je propisana kazna zatvora do tri godine ili novčana kazna;

Dakle, rad u javnom interesu podrazumeva besplatan rad u institucijama, organizacijama i preduzećima koja se bave uslugama od opšteg društvenog interesa i gde će rad osuđenih na tu kaznu zaista biti u javnom interesu.

Osuđeni ne može biti plaćen za ovaj rad, niti on može da bude kraći od 60 časova, niti duži od 360 časova.

Prema gruboj računici, jedan dan zatvora u Srbiji vredi hiljadu dinara ili osam sati rada, a jedan zatvorenik košta državu 15-20 EUR dnevno. Kada bi 500 osuđenih kojima je izrečena kazna zatvora do šest meseci bilo kažnjeno društveno korisnim radom, godišnja ušteda za državu bila bi oko osamsto hiljada EUR.

Ako osuđeni ne obavi deo ili sve časove rada u javnom interesu, sud će ovu kaznu zameniti kaznom zatvora tako što će za svakih započetih osam časova rada odrediti jedan dan zatvora. Radom u javnom interesu može se zameniti i neplaćena novčana kazna, tako što će se za svakih započetih 1.000 dinara novčane kazne odrediti osam časova rada u javnom interesu.

Prilikom ocene suda koliko dana treba da traje ova sankcija, on uzima u obzir vrstu učinjenog krivičnog dela, ličnost učinioca, kao i njegovu spremnost da obavlja rad u javnom interesu.

Ukoliko osuđeni u određenom roku, koji mu je sud odredio, ne izvrši rad u javnom interesu, ili je samo delimično izvrši, sud će tu sankciju automatski zameniti kaznom zatvora ili u celosti ili samo delimično za onaj deo vremena koji osuđenik nije odradio. Konkretnu vrstu posla određuje poverenik Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Ministarstva pravde, a poverenička služba nadzire i izvršenje. Pri tom se vodi računa o ličnosti osuđenika, njegovim sposobnostima, stručnim znanjima i zdravstvenom stanju, kao i o vrsti krivičnog dela za koje je osuđen. Poverenici su tu i radi saradnje sa porodicom osuđenog, jer je njihov zadatak da rehabilitacija bude što efektnija i uspešnija, kako ne bi došlo do povrata kriminalu. Povereniku se upućuje osuđeno lice (ili više lica) i on ima zadatak da kontaktira sa sudom, centrom za socijalni rad, porodicom i naravno samim osuđenikom. Nakon razgovora se utvrđuje u koje preduzeće ga je najbolje uputiti, pa se sa njima sklapa ugovor, gde se tačno određuje satnica (slobodno vreme, odvojeno od radnog vremena), radno mesto, koje lice iz javnog preduzeća će ocenjivati njegov rad i u kojim periodima će poverenik obilaziti i proveravati kakve on rezultate postiže. Ukoliko poverenik nije zadovoljan kako osuđenik napreduje, on o tome obaveštava sud, koji dalje preduzima mere.

Srbija je zemlja sa visokom stopom osuđenih lica. Ona je na prvom mestu u poređenju s drugim zemljama nastalim na teritoriji bivše Jugoslavije, a u Evropi je među prvih deset zemalja.

U Holandiji, zemlji sa 16.000.000 stanovnika, godišnje se izrekne oko 40.000 kazni društveno korisnog rada i drugih alternativnih mera. U Srbiji, sa 8.000.000 stanovnika, takvih kazni je od početka aktivnog sprovođenja ovih mera 2008. godine, izrečeno za nešto više od 200 lica.

Gotovo polovina kazni u svetu spada pod društvenokoristan rad. Da ovaj način kažnjavanja ne narušava ljudsko dostojanstvo u nepotrebnoj meri, svedoči i broj poznatih koji su do sada izdržali ovu kaznu: manekenka Naomi Kempbel, koja je zbog maltretiranja asistentkinje čistila garaže, muzičar Boj Džordž koji je čistio ulicu jer je kažnjen zbog posedovanja droge, dok je glumica Lindsi Lohan bila kažnjena radom u mrtvačnici. Na društveno koristan rad osuđene su i sledeće javne ličnosti: Vinona Rajder, Snup Dog, Čarli Šin, Robert Dauni Džunior i Kortni Lav.

Đorđe Pantić, bivši golman Partizana, kažnjen je sa 30 sati rada zbog udaranja fudbalera Crvene zvezde Boška Jankovića, a kaznu je odslužio u Institutu za transfuziju krvi u Beogradu. On je bio prva osoba u našoj zemlji kojoj je kraća kazna zatvora bila zamenjena merom društvenokorisnog humanitarnog rada.

„Kućni zatvor“

Poimanje i tumačenje alternativnih sankcija u evropskom krivičnom zakonodavstvu ukazuje na višeznačnost same odrednice. Pojedina zakonodavstva kaznu kućnog zatvora sa elektronskim nadzorom tumače kao alternativu zatvorskoj kazni (Češka), dok druga (Austrija, Poljska) kaznu elektronskog nadzora u mestu stanovanja vide kao vid služenja zatvorske kazne. Kombinovanje kazni koje zamenjuju zatvor je moguće u Holandiji i Češkoj. Nemačko zakonodavstvo ne koristi odrednicu alternativna kazna, već elektronski nadzor vezuju za “uslovno odlaganje izvršenja kazne“.

Ukoliko je optuženi osuđen na kaznu zatvora do jedne godine, u presudi se može navesti da će se kazna zatvora izvršiti u prostorijama u kojima osuđeni stanuje, sa ili bez primene elektronskog nadzora. Dakle, optuženi može biti osuđen na kaznu kućnog zatvora, odnosno da istu izvršava u svojim stambenim prostorijama sa ili bez primene elektronskog nadzora, umesto u zatvoru.

Srbija je prva zemlja na Balkanu koja je počela primenu elektronskog nadzora tokom izvršenja kazne u prostorijama u kojima osuđenik stanuje.

„Kućni zatvor“ je jedna od alternativnih mera izvršenja krivičnih sankcija koja može biti izrečena uz primenu elektronskog nadzora ili bez njega. Ovde se radi o nadzoru putem računarskog sistema, koji je preko telefonske linije povezan sa odašiljačem koji je „osuđenik“ dužan neprestano da nosi. „Elektronska narukvica” je uređaj koji se stavlja na nogu osuđenika, a u stanu osobe nad kojom se vrši nadzor instalira se jedinica koja obaveštava centar za monitoring u Upravi za izvršenje krivičnih sankcija. Na ekranu komandnog centra, u svakom trenutku prati se prisustvo osuđene osobe u prostorijama u kojima stanuje, odnosno da li ona poštuje odluku suda i važeći program postupanja.

Pomoću ovakvog načina kontrole, „osuđenik“ ne trpi zadiranje u privatnost, a ukoliko bi pokušao da napusti krug u kome mu je dozvoljeno kretanje, došlo bi do reakcije policije i suda i posledica toga bi bilo zatvaranje tog lica u kaznenu ustanovu, do kraja izdržavanja kazne koja mu je ranije izrečena.

Ovakvo alternativno izvršenje sankcija može se, inače, sprovesti za dela za koja je izrečena kazna do godinu dana zatvora. Prvi preduslov za izricanje kućnog zatvora je taj da osuđenik mora imati stalno mesto prebivališta i fiksni telefon. Interesantno je da telefon ne sme biti „dvojnik“, kao i da osuđenici podstanari moraju od vlasnika stana pribaviti sudski overenu saglasnost za instaliranje opreme u stanu. Narukvice mogu da se koriste više puta, tačnije da se posle oslobađanja osuđenika dodele nekom drugom, dok bravice kojima se zaključavaju mogu da se upotrebe samo jednom. Dakle, bez fiksnog telefona se ne odobrava „narukvica“, jer je onda nemoguće elektronski pratiti kretanje osuđenog.

Dakle, za postavljanje odašiljača neophodno je da kuća ima fiksni telefon i struju, na koje se povezuje crna kutija preko koje ide signal sa narukvice ka operativnom centru. Ako dođe do kraćeg nestanka struje ili privremenog isključenja telefona, aparat sve memoriše, pa se po njihovom povratku podaci sabiraju i vidi se ako je osuđena osoba napuštala stan. Osim toga, i sama baza ima bateriju koja traje 48 sati.

Uređaj za lociranje osuđenog (odašiljač sa pratećom opremom), koji je neškodljiv po zdravlje, instalira stručno lice, koje pri tome daje detaljna uputstva osuđenom o načinu rada uređaja. Uređaj u narukvici-lokator je gumiran i otporan na udarce, kao i na vodu, te se osuđenik može tuširati bez bilokakvih problema i bojazni za njegov rad. Organizaciona jedinica u sastavu Uprave nadležna za tretman i alternativne sankcije rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje osuđenog i njegov položaj u prostoru.

Postavljanje „narukvice“ steklo je vrlo brzo veliku popularnost, kako među već osuđenim licima, tako i među okrivljenima čiji su postupci u toku i koji se nadaju da bi na taj način, mogli da nešto „lakše“ prođu u krivičnom postupku. Naročito u poslednje vreme, sve češće se javljuju zahtevi okrivljenih da kazne zatvora izdržavaju u kućnim uslovima. Popularizaciji ovog instituta, svakako su doprineli i mediji i nekoliko „medijskih slučajeva“ u kojima je do primene ove mogućnosti došlo.

Do izmena Zakonika o krivičnom postupku, kojim je predviđeno da se samom izrekom presude optuženi osuđuje na kaznu „kućnog zatvora“, izvršenje kazne zatvora u kućnim uslovima bilo je daleko uskraćenije. Ovo iz razloga što ranije bilo predviđeno da osuđeni, nakon pravosnažnosti presude do stupanja na izvršenje kazne zatvora, može podneti molbu za izvršenje kazne zatvora u „kućnim uslovima“. Pored toga, o ovom predlogu nije odlučivao sudija koji je doneo presudu, već sudija za izvršenje suda koji je doneo prvostepenu presudu, odnosno ukoliko je presudu doneo osnovni sud, odluku je donosio sudija za izvršenje neposredno višeg suda.

Međutim prilikom donošenja presude kojom se lice osuđuje na „kućni zatvor“ sud vodi računa o svim okolnosima slućaja, pa tako osobi koja je osuđena za nasilje u porodici i živi sa svojim žrtvama u istom domaćinstvu ne može da se odredi „kućni zatvor“. Kada sud donosi odluku, u obzir se uzimaju okolnosti: da li je neko osuđivan, za koja dela, kakva je društvena opasnost, da li je uhapšen po poternici i da li se na taj način može ostvariti ista svrha kažnjavanja. Takođe, optuženi ne može biti osuđen na kaznu zatvora kada nema dokaz o vlasništvu nad stanom ili uverenje da ima prijavljeno prebivalište na adresi na kojoj bi izdržavao kaznu, a naravno, uz overenu dozvolu vlasnika stana.

Osuđenicima koji kaznu služe u kućnom zatvoru zabranjeno je da napuštaju kuću bez posebne dozvole suda. Njihovo kretanje se 24 sata dnevno nadzire iz Centra za monitoring Uprave za izvršenje krivičnih sankcija. Ukoliko neko od osuđenih prekrši određene mere Uprava za izvršenje krivičnih sankcija o tome obaveštava sud koji u tom trenutku meru kućnog zatvora može da zameni i osuđenika uputi na dalje izdržavanje kazne zatvora. Pa tako ako je lice osuđeno na izdžavanje kazne u kućnim uslovima jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne izdrži u zatvoru.

Valja istaći da do sada nikome kućni zatvor nije zamenjen klasičnom kaznom zatvora jer je prekršio pravila ponašanja ili je u međuvremenu osuđen na drugu kaznu, iz čega proizlazi da osiđenici ozbiljno shvataju ograničenja koja im se nameću.

Nakon odsluženja kazne, narukvica se vraća u upravu, a potom „restartuje” za dalju upotrebu.

Prva kazna zatvora u kućnim uslovima sa elektronskim nadzorom u Srbiji, počela je da se izvršava 5. januara 2011. godine. Z. J. iz Kraljeva postao je prvi osuđenik kome je na nogu postavljen odašiljač za elektronski nadzor. On je pravosnažno osuđen na pet meseci zatvora zbog teškog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja.

Uređaji za elektronski nadzor osuđenika na kućni pritvor nisu preterano skupi i njihova se cena u Americi kreće od 3.000 do 10.000 dolara. Pri tom su najjeftiniji oni uređaji koji samo registruju da li je okrivljeni napustio određeni prostor, bez takozvanog lokatora kretanja.
U odluci kojom se usvaja predlog za izdržavanje kazne u kućnim uslovima, sud određuje da li će osuđeni dobiti elektronsku narukvicu ili neće. Ukoliko sud odluči da da ne bude elektronskog nadzora, u toj varijanti proveru pravilnog izvršenja kazne vrši Poverenik iz Uprave za izvršenje krivičnih sankcija, putem nenajavljenih poseta, kao i putem iznenadnih telefonskih provera.

ZABRANA NAPUŠTANJA STANA (kolokvijalno „kućni pritvor“)

Jedna od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog radi nesmetanog vođenja krivičnog postupka jeste zabrana napuštanja stana – „kućni pritvor“. Sud ga može odrediti tokom pustipka rešenjem i može trajati najduže do donošenja pravosnažne presude.

Naime, sud može zabraniti okrivljenom da bez odobrenja napusti stan u kojem boravi i odredi uslove pod kojima će boraviti u stanu, npr.može zabraniti okrivljenom da koristi telefon i internet ili da prima posete određenih lica u stanu, ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći ili okolnosti predviđene u članu 211 stav 1 tačke 1, 2, 3 i 4 Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/2011, 101/2011, 121/2012, 32/2013, 45/2013 i 55/2014, 35/2019 ) koji predviđa razloge za određivanje pritvora i glasi:

Pritvor se može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako:

–    se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava
da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva;
–    postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, saučesnike ili prikrivače;
–    osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti;
–    je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina, odnosno kazna zatvora preko pet godina za krivično delo sa elementima nasilja ili mu je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna, a način izvršenja ili težina posledice krivičnog dela su doveli do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka.

Okrivljeni kome je izrečena mera zabrane napuštanja stana („kućni pritvor“) može napustiti prostorije u kojima se izvršava mera kućnom pritvora samo uz saglasnost suda. Izuzetak kada je okrivljenom licu dozvoljeno napuštanje stana bez odobrenja predstavlja slučaj kada je okrivljenom ili licu sa kojim on stanuje neophodna hitna medicinska intervencija, kao i kada je napuštanje stana neizbežno radi sprečavanja ili izbegavanja ozbiljne opasnosti po život ili zdravlje ljudi ili imovinu većeg obima.

Ovu meru određuje sud na predlog javnog tužioca, nakon potvrđivanja optužnice, a na predlog javnog tužioca ili po službenoj dužnosti.

Sud može naložiti da se prema okrivljenom kome je određena mera zabrane napuštanja stana primeni elektronski nadzor, kao vid kontrole primene date mere. Naime, uređaj za lociranje, odnosno odašiljač, stavlja se na zglob ruke ili noge okrivljenog uz davanje uputstva o načinu rada uređaja. Ovlašćeno stručno lice rukuje uređajem kojim se daljinski prati kretanje okrivljenog i njegov položaj u prostoru – prijemnik. Elektronski nadzor obavlja organ uprave nadležan za izvršenje krivičnih sankcija ili drugi državni organ određen zakonom.

Neophodno je istaći da u toku istrage, rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju mere zabrane napuštanja stana donosi sudija za prethodni postupak, a nakon podignute optužnice navedeno rešenje donosi veće. Okrivljeni i njegov branilac imaju pravo da izjave žalbu protiv navedenog rešenja, ali žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

U rešenju o izricanju mere zabrane napuštanja stana okrivljeni se upozorava da se protiv njega može odrediti pritvor ako prekrši izrečenu zabranu.
Mera zabrane napuštanja stana može trajati dok za to postoji potreba, a najduže do pravnosnažnosti presude, odnosno do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode. Sud je dužan da svaka tri meseca ispita da li je dalje trajanje mere opravdano.

Zaključak

„Kućni zatvor“ je alternativni vid izvršenja kazne zatvora na koju lice može biti osuđeno samo u slučaju lakših krivičnih dela. Prednost toga je smanjenje troškova koji se finansiraju iz budžeta, rastrećenost pritvorskih jedinica, a po osuđeno lice izostanak svih negativnih efekata koje se sobom nosi zatvor.

Još jednom treba razgraničiti činjenicu da naš Zakonik o krivičnom postupku formalno ne poznaje „kućni zatvor“ kao posebnu vrstu kazne lišenja slobode, već samo kao model izvršenja kazne zatvora. Svakako iako se izdržava u kućnim uslovima, kućni zatvor jeste lišenje slobode, ali daleko humaniji način izvšenja kazne lišenja slobode.

Međutim, kazna zatvora je u našem zakonodavnom sistemu jedna veoma važna sankcija i nije opravdano mišljenje da se ona mora po svaku cenu zameniti alternativnim kaznama ili alternativnim načinima odsluženja kazne. Postoje krivična dela za koja nema adekvatnije sankcije od kazne zatvora. Takođe, postoje učinioci krivičnih dela, koji radi sigurnosti društva i javnog mnjenja moraju da budu uklonjeni iz društva, a s obzirom da smo smrtnu kaznu isključili iz krivičnog zakonodavstva, jedino pravedno rešenje za težak kriminalitet je kazna koja će se izvršavati u ustanovi zatvorskog tipa. Iako sve zemlje sveta danas teže ka tome da kaznu zavora zamene njenim alternativama, ova sankcija svakako mora opstati u krivičnom zakonodavstvu, ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što se u velikom broju slučajeva pokazala kao adekvatna sankcija za određena krivična dela i određene tipove učinioca krivičnih dela.

Ukoliko se uzme u obzir i sama geneza razvoja krivičnih sankcija, primećuju se određene pravne tendencije. Sa temelja civilizacijskih i humanističkih tokova, a pogotovo ljudskih prava, najvrednije pravo je pravo na život. Na drugom mestu u skali ljudskih prava, je pravo na slobodu kretanja, te je stoga pravna tendencija napuštanje i same kazne zatvora, ili njeno što humanije izvršenje. Ne treba zaboraviti da su u starom i srednjem veku glavne kazne bile smrtna tj. kapitalna, a pored toga i telesna kazna. Tek kasnije vidimo da je kažnjavanje bilo usmereno na isključenje slobode kretanja (tamnica, a kasnije zatvor), pa se iz toga može zaključiti da se sadašnje tendencije u razvoju penologije kreću ka kućnom ograničenju slobode kretanja, što je daleko humanije po osuđena lica.

Autor: advokat Nenad Cvjetićanin, partner u advokatskoj kancelariji „Cvjetićanin i partneri“ (advokatska kancelarija „Cvjetićanin&partners“)