MEDIJSKO PRAVO I NAJČEŠĆA PITANJA

MEDIJSKO PRAVO I NAJČEŠĆA PITANJA

Sloboda izražavanja i njena ograničenja

Sloboda medija je osnovni postulat savremenog demokratskog poretka. Mediji savremenom čoveku omogućavaju, sa jedne strane, da bude blagovremeno informisan o aktuelnim zbivanjima, a sa druge strane omogućavaju ispoljavanje slobode izražavanja – posebnog prava koje je zagarantovano Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima i osnovnim slobodama.

Potrebno je ukazati da su mediji kao takvi podesno oruđe za različite zloupotrebe, zbog čega postoji potreba da se pravo na slobodu izražavanja (ili u užem smislu – pravo na slobodu štampe) zakonom ograniči. U tom smislu, možemo govoriti o medijskom pravu kao relativno mladoj oblasti prava koja predstavlja sistem pravnih normi kojima se uređuju mediji i sa njima povezani društveno-politički odnosi.

Šta su mediji?

Prema Zakonu o javnom informisanju i medijima, mediji predstavljaju sredstva javnog obaveštavanja koji rečima, slikom, odnosno zvukom prenose urednički oblikovane informacije, ideje i mišljenja i druge sadržaje namenjene javnoj distribuciji i neodređenom  broju korisnika. Tako, možemo govoriti o novinama (dnevnim i periodičnim), servisu novinske agencije, radio i TV programu, kao i o elektronskim izdanjima ovih medija, uređivački oblikovanim internet stranicama i internet portalima.

Mediji nemaju svojstvo pravnog lica, ali se registruju u Registru medija koji se vodi pri Agenciji za privredne registre i moraju imati svog izdavača koji jeste pravno lice, kao i odgovornog urednika, a ove informacije u štampanim medijima moraju biti istaknute zajedno na vidnom mestu u odeljku koji nosi naziv “impresum”.

(Zlo)upotreba prava

Ne zanemarujući fundamentalni značaj slobode izražavanja, važno je ukazati da se putem medija ova sloboda neretko zloupotrebljava tako što se zadire u prava i interese drugih lica. Najčešći primeri ovakvih zloupotreba svakako su kršenje pretpostavke nevinosti, povreda interesa i prava maloletnika, nepoštovanje zabrane govora mržnje, povreda prava na privatnost, itd.

Novinar je, stoga, dužan da postupa u skladu sa profesionalnim etičkim standardima, odnosno u skladu sa standardom novinarske pažnje propisanim Kodeksom novinara Srbije. Dakle, prilikom izveštavanja novinar ima obavezu da tačnost informacije koju objavljuje proveri sa dužnom pažnjom, ali i da bude svestan eventualnih štetnih posledica koje svojim izveštavanjem može da pričini licu na koje se informacije odnose. Primera radi, prilikom izveštavanja javnosti o nekom učinjenom krivičnom delu, novinar je dužan da u svakom momentu poštuje pretpostavku nevinosti u pogledu lica koje je osumnjičeno za to delo, sve do pravnosnažnog okončanja konkretnog krivičnog postupka.

Autor članka (novinar) ima pravo da sakrije identitet izvora koji mu je pružio informaciju, a takvo njegovo postupanje se zove “novinarska tajna”. Na žalost ovo pravo se često zloupotrebljava  i vodi ka tome da novinar izmisli informaciju, koja kasnije bude objavljena. Ovde govorimo o objavljivanju neistinite informacije od strane medija, a ovakva praksa je vrlo česta kod medija tabloidnog tipa, koji u Srbiji, na žalost čine većinu medijske slike.

Tužba protiv medija-nadoknada štete

Lice kome je pravo povređeno može tužiti zbog nematerijalne štete koju je pretrpelo usled objavljivanja neistinite informacije (a koja najčešće nije pozitivna informacija o tom licu, odnosno podobna je da mu povredi neko pravo). Za štetu su odgovorni novinar (autor teksta) i odgovorni urednik, a postoji i objektivna odgovornost izdavača medija koji je informaciju objavio.

Vrlo često su novinarski članci nepotpisani, pa lice kome je pravo povređeno najčešće tužbu podnosi protiv izdavača medija i odgovornog urednika, jer mu je identitet novinara u tom trenutku nepoznat.

Postupci po tužbi fizičkih lica protiv medija se kolokvijalno zovu “štamparke”.

Najčešći slučajevi zloupotrebe medija

Iz dosadašnje bogate prakse Advokatske kancelarije Cvjetićanin&Partneri može se zaključiti da mediji ovlašćenja data zakonom vrlo često zloupotrebljavaju na štetu javnih ličnosti i/ili lica koja vrše javne funkcije, i to uglavnom objavljivanjem neistinitih informacija, povređivanjem pretpostavke nevinosti i slično. Javne ličnosti su medijima tabloidnog tipa najinteresantnije, jer su poznate javnosti i javnost pokazuje interesovanje za njihov život i rad.

Međutim, kada su u pitanju javne ličnosti i ličnosti koje vrše javne funkcije, sudska praksa zauzela je stav da su ova lica dužna da pokažu pojačani stepen trpljenja kod potencijalne povrede prava na privatnost, odnosno veći stepen tolerancije kada je u pitanju iznošenje informacija koje se na njih odnose. Ovakvo pravno shvatanje utiče i na visinu nadoknade nematerijalne štete koju sudovi dosuđuju.

Da li je dozvoljeno medijima da objave foto ili video zapise koji su preuzeti sa profila društvenih mreža korisnika?

Pitanje koje se u poslednje vreme često postavlja jeste da li su mediji ovlašćeni da bez prethodne saglasnosti lica objave fotografiju koje je ono prethodno učinilo dostupnom javnosti putem neke od društvenih mreža, poput Facebook-a, Instagrama i slično. Aktuelni Zakon o javnom informisanju i medijima ne daje eksplicitan odgovor na ovo pitanje. Međutim, sudska praksa stala je na stanovište da to nije dozvoljeno. Dakle, činjenica da je neko lice svoju fotografiju „podelilo“  na nekoj od društvenih mreža (bez obzira da li je reč o „otvorenom“ ili „zatvorenom“ profilu/nalogu) se ne može smatrati pristankom da se takva fotografija kasnije preuzme i objavi od strane medijima bez prethodne saglasnosti tog lica.

Pravne posledice povrede prava putem medija

Lice na koje se informacije odnose, a kome je medij povredio neko pravo zagarantovano Zakonom, ovlašćeno je da u sudskom postupku ostvaruje zaštitu tih prava. Stoga, ono može zahtevati utvrđenje da je objavljivanjem informacije povređeno njegovo/njeno pravo ili interes, propuštanje objavljivanja i zabranu ponovnog objavljivanja informacije,  predaju zapisa, uklanjanje ili uništenje objavljenog zapisa, odstranjenje iz publikacije i sl.

Pored navedenih ovalašćenja, lice čija su prava povređena ima pravo i na naknadu pretrpljenje materijalne i nematerijalne štete.

Za rešavanje ovih sporova propisana je u prvom stepenu specijalizovana funkcionalna nadležnost Višeg suda, dok je mesna nadležnost dodeljena sudu u Beogradu, tako da je Viši sud u Beogradu nadležan za sve “štamparke” u Republici Srbiji. Ovakvo rešenje ima svoje dobre i loše strane.

Sa jedne strane ono će dovesti do ujednačavanja sudske prakse i to je njegova dobra strana, a sa druge se otežava položaj tužioca jer mu se povećavaju troškovi pristupa sudu, naročito ukoliko tužilac ima prebivalište/boravište udaljeno od sedišta suda.